Kolimsko nebo - Zorica Baburski

Kolimsko nebo 

Ukočene, oči uprte u kolimsko nebo

od Svevišnjeg traže spas.

U tebi je nada Gospode,

tebi se molim,

u tebi je uteha.

Slab predajem se ovom (ne)svetu

i padam,

nemoćan izdišem bez suza pun jada.

Uzvikujem gromko kroz bespuća ledna:

Bože, žedan sam – napoj me.

Bože, gladan sam – nahrani me.

Bože, hladno mi je – ugrej me.

Jer, ovaj svet

stremi da me napravi slugom.

Porobljava i uzima moj

blagosloveni mir.

Daje sve nepotrebno,

a uzima najpotrebnije.

Pitam se, čemu taj strašni sud,

sudbine hir,

zar ja da budem nečastive sile

izabranik?

Moje reči jake i blage, tihe i glasne

odbijaju su se od kolimsko modro nebo.

Pustile su vapaj i niko ih ne začu,

napajaju usta sa tog smrtnog vrela:

neme iz sveg glasa u dubokoj noći plaču.

U tom trenutku otvaranja duše

nosim tugu i bol sa sobom,

i taj jecaj što iz mene vrišti,

vrišti, jer smrt tu je,

a gde je smrt tu je mrak,

tu je hladnoća,

tu je jecaj i minuo zrak.

Tu duša pati, a telo umire.

Smrt sam dobro upoznao

u hladnoj tišini

večno snežnih sibirskih ledenih gora.

Bio sam zatvorenik mnogo,

mnogo puta,

u hladnim odajama kolimskog dvora.

I dok noć me

zasipa beličastim sjajem,

i dok me dotiče njena bela ruka,

pred gordim rečima posrćem i klecam.

Osećam svakog časa život dajem

i predajem bez daha mučnini jauka.

LJudi oko mene su zapomagali, ginuli.

U očima sam im video,

gasi se svetlo ovog sveta.

Sećam se svakog pucnja i hladnog

čelika.

U očima sam video da umiru,

ono saznanje

kad smrt pruža ruku,

a želja za životom je velika.

Želeo sam i ja da umrem s njima.

Vrištao sam očajno iznemoglim

glasom

i tešio raspuklo srce

u tužnim časima,

dok glad kroz krv struji

crnim talasom.

A noć bela steže telo i mrvi ga.

Mrzim te ledene noći

i njene crne sene

što smrt nose u golim rukama.

Mrzim njene blede visine

i bezglasno strujanje mesečine.

U samotno zimsko veče

Bog reče:

– Ti umreti nećeš.

Posle mnogo godina snužden koračam

prema domu svome.

I plačem, i pevam:

u želji da sahranim godine ropstva,

u svom domu spokojno da snevam.

Imao sam porodicu, otaljavô život,

jer niko nije razumeo mene;

taj crni moj svet je sa mnom

gde god noga da mi krene.

Da l' sam bio dobar ili zao?

Od tog pitanja oporavio se

nikada nisam.

Zbog čega, zbog koga?

Za šta sam logorovao?

Na Kolimi izgubio sam čast,

a našao samo sramotu.

Sva moja tuga i sav moj smisao života −

nestao je.

Od tada i nadalje samo se mučim.

Moj život nema nikakav smisao.

Tražm izlaz.

Zorica Baburski