Anđelko Zablaćanski - PET PESAMA

NE MOŽEŠ DA ČUJEŠ

Zovem te nemirima —

što mi u rebrima trepere kad ćutim,

što noću šapuću tvoje ime

kao kletvu koju naglas izgovorim.

Zovem te mislima što mi drhte u krvi,

snom u kom gubim sebe u tvom pogledu,

tišinom što me guši

da ne probudim svet bez tebe.

Zovem te željom što me peče,

vrhovima prstiju što te svuda traže,

i dahom što iz mene beži

kad pomislim gde nisi, a trebalo bi da budeš.

SMOKVE

Pogled se gubi

u njihovom ključanju,

u njihovoj nežnosti što se ne brani,

a grmi kao u najvećoj oluji.

Smokve, rumene kao nebo umirućeg dana,

u nedrima gajiš,

a one — iz misli kradu san

dok pupe čekajući.

Kao vino što gori u krvi,

tako i smokve u tebi

bude sve što jesi —

i više.

Jer dodir žižica malih,

u njima rasplamsa ceo svet,

i svaka je dah,

svaka treptaj — žar,

što razlije slast na gorkoj usni.

KUPINE

Na rubu grudi, u snu što pulsira,

kupine zru, mirišu na noć.

Tamne su kao usta pred poljupcem,

drhtaj što se ne govori — samo okusi.

U žbunju trnja i izgubljenih puteva

rastu bez straha, svoje i slobodne.

Svakim danom beraču su ukusnije —

kao kad voliš neposlušno — do krvi.

One su u nedrima — ne kao ukras,

već kao venac života što sazreva.

Svaka u tebi pupi kad zatvoriš oči

i šapuće: ja sam tvoja unutrašnja jesen.

Ima noći kad ukus kupina

s usana mami ime koje više ne zoveš.

Ta slatka gorčina na usnama

jeste sve što ostaje kad ljubav proguta mrak.

BEZ DODIRA

Voleti mogu

da te ne dotaknem

kao vetar što mi pređe preko lica

i ne javi se

samo upamtim da je bio tu.

Gledam te

stojiš na pragu

a ja već u slušam tvoju tugu

i sedim bez reči

kao u praznoj sobi.

Voleti bez pitanja

i znati gde boli

a ne dotaći tu ranu.

Samo sedeti tu

kao svetlo što ne smeta mraku

kao muzika koju samo dvoje mogu da čuju

i ne znaju odakle je došla

ali je njihova.

Ćutimo

a nešto u nama priča

na jeziku što se ne uči

i ne zaboravlja.

Naše misli se pronalaze

kao dve reči u istoj rečenici sna.

I tad — san boli

ali tiho.

Kao kad zaboraviš

kako izgledaju zagrljaji

a ipak osećaš

u svemu što nije tu.

Ljubav,

to nije reč.

To je zid

na koji nasloniš čelo

i s druge strane

čuješ srce.

Kad se volimo bez dodira

osećamo se u zglobu

u dnu stomaka

u mirisu jutra

koje više nije samo naše.

I znamo:

ono najdublje

nikada ne stiže do kože.

Ostaje ispod

u krvi

u udahu

u tišini između dva otkucaja.

BISERNICA

Sela mi je u krilo

kao svetlost kad se zagrcne u bunaru,

gola —

ali ne telom,

već mislima što nas razdvajaju.

Mesečina joj se slivala niz leđa

kao voda što želi da bude dodir,

a grudi — te dve tihe zapovesti,

praiskonski znak ženstvenosti —

oslonjene na moja prsa,

kao da žele da mi uđu u srce.

Ništa nije rekla —

jer žena na mesečini

ne govori —

ona postoji.

Prsti joj lagano

crtaju krugove po mom kolenu,

kao da mi po telu ispisuje novo ime:

Bisernica —

tada više nije bila samo žena.

Bila je ono što muškarac retko zasluži,

ali mu se desi.