Leptir na desnom ramenu - Mirjana Milankov

Leptir na desnom ramenu 

Odlomak iz romana “Prvi i/ili poslednji petlovi”,

Prometej, Novi Sad, 2020.

Hladan jesenji dan. Meteorolozi su najavili kišu u večernjim satima. Mrak je rano pao. Već u pet popodne. Hladnoća se uvlačila u kosti.

Vesna je vršila poslednje pripreme za pomen majci. Koljivo je već bilo na stolu. Kuća je mirisala na cimet i karanfiliće. Još samo da umesi i ispeče kolač.

U međuvremenu morala je da kupi još neke namirnice. Pognuta, držeći Dušana pod ruku, boreći se sa naletima košave i kiše, stigla je na parking, do njihovog automobila, Renoa 4.

Volela je taj auto. Nikada ih nije ostavio na putu. Za izložbu oldtajmera posebno su ga doterali. Stendalovski. Crveno crno. Puno lepih zajedničkih putovanja i pređnih kilometara su je vezivala za taj stari auto. Posebno, i događaj koji će uslediti te večeri. Osećaj koji će joj otvoriti put u nepoznati vanvremenski, vantelesni, duhovni svet. Učvrstiti u verovanju da večno trajanje zaista postoji. Da posle kiše dolazi sunce. Da posle tuge dolazi radost. Da se posle bola i patnje pojavljuje blistava svetlost koja ispunjava dušu i telo. I da se sve to ciklično smenjuje u beskonačnoj magiji života.

Kao i uvek do tada, Dušan joj je otvorio vrata automobila i pomogao da sedne na suvozačevo mesto. Ulazeći u kola, primetila je malog, narandžasto-crnog leptira koji je stojao na unutrašnjoj strani šoferšajbne. Ne obazirući se na metalni zvuk treska pri zatvaranju vrata leptir je doleteo do nje. Spustio se na njeno desno rame. Nagnula je glavu prema njemu. Preplavio ju je osećaj neobične dragosti, blagosti, nežnosti. Kao da je neko miluje po obrazu. Lagano, tanano, kako samo majka može i ume.

Sve vreme vožnje do kuće leptir se nije pomerao. Nije ni ona. Činili su celinu. Dva bića povezana nevidljivim nitima. Beskrajnim. Bez početka i kraja. Osećajem neraskidive pripadnosti. Stalnosti kroz vreme. Bila je uverena da je to znak.

Poruka koju joj majka šalje: „Tu sam.“

Pored leptira koji je narednih nekoliko dana ostao na šoferšajbni ostala su brojna pitanja: „Otkud leptir u vreme kad mu vreme nije? I to u podzemnoj garaži? U zatvorenom automobilu? Odakle taj divan osećaj dok joj je stajao na ramenu? Šta to sve znači? Da li uopšte nešto znači? Ili je to samo slučajnost? Ne, slučajnost ne postoji!“

Naredne godine, početak zime Vesnu je zatekao na drugom kontinentu. U Velikoj jabuci. Šetala je po obali reke Hadson. Reka Hadson je ogromna reka. Brza. Vetar je rasterivao sive oblake i oslobađao čisto, plavo zimsko nebo. Podizao je talase koji podsećaju na more. Ono severno, sivo, olovno. Veličanstveni Kip slobode kao da je izranjao iz reke. Nadletali su gaturistički helikopteri, koji dobrostojećim turistima pružaju poseban ugođaj pogleda na podignutu ruku i lovorov venac na glavi kipa. Simbol pobednika, imigranata, koji su srećno stigli dotle i započeli novi život, unovoj zemlji, na novom kontinentu. Užurbani život Grada koji nikada ne spava, ogledao se u staklenim neboderima na drugoj obali.

S nestrpljenjem je očekivala željenu vest. Iz mnoštva ljudi izdvajala se ona. NJena ćerka. Ozarena. Srećna.

„Mama, za rođendan ćeš dobiti još jedno unuče. Dečaka.“ Radost ju je preplavila.

I tada, niotkuda, opet u vreme kad mu vreme nije, pojavio se narandžasto-crni mali leptir.

Čvrsto držeći ćerku u zagrljaju, nagnula je glavu ka leptiru na desnom ramenu i tiho rekla: „Majka bi bila srećna da može da nas vidi ovde zajedno

i da čuje radosnu vest.“

Bila je uverena da ih vidi i da ih čuje iz nekog svog paralelnog, njima nevidljivog sveta.

Mali narandžasto-crni leptir je nastavio da se pojavljuje, bez obzira na vremenske prilike. Uvek kad je trebalo podeliti veliku radost ili prevazići veliki bol.

Tako je bilo i tog prelomnog, bolnog poslemiholjdanskog jutra. U osvit zore Vesna se probudila da bi se pripremila za odlazak u bolnicu, na operaciju koja život znači. Kroz širom otvoreni prozor, na sedmom spratu, sa prvim zracima izlazećeg sunca u sobu je ušao i mali narandžasto- crni leptir i smestio se na njeno rame.

Obradovala se. Osećala je da joj to mama šalje poruku: „Tu sam. Ne brini.“

Blago je nagnula glavu na desnu stranu i glasno rekla: „Sad znam, živeću. Živeću!“

Počela je da proučava leptire. Legende o njima. NJihovu simboliku. Nalazila je sličnost u njihovom preobražaju od gusenice do šarolikokrilog, nežnog, treperavog bića sa preobražajem stanja i emocija u ljudskom životu. 

NJen zaštitni znak postao je broš u obliku leptira, simbol života, smrti i vaskrsenja. Dolepršao u poklon - pošiljci iz Novosibirska, krasi njenu beretku.

Posebno ju je zainteresovao kraljevski, veliki, narandžasto-crni leptir nalik na leptirka sa njenog desnog ramena.

Sa južne zemljine polulopte poleteo je na sever roj narandžasto-crnihkraljevskih leptira. Nekoliko miliona Monarch-a napustilo je svoje meksičko zimsko stanište, borovu i hrastovu šumu i krenulo na sever, ka Stenovitim planinama jugoistočne Kanade. Svojim unutrašnjim kompasom, prateći sunčeve zrake, leteće, ne odvajajući se od roja, nepogrešivo ka cilju. Ženke će pod krilima čuvati novi život, začet pred poletanje. Iz dana u noć, iz noći u dan, na putu dugom oko pet hiljada kilometara, smeniće se tri generacije malih krhkih bića. Metamorfozom, iz ružnih gusenica razvijaće se kratkoživući leptiri predivnih, izuzetnih boja, sposobnih da prežive nezamislive teškoće na putu. Leptiri pristigli na sever nisu oni isti leptiri koji su krenuli u seobu, nego njihovi potomci. Četvrta dugoživuća generacija koja će sa prvim znakovima severne zime ponovo započeti osmomesečni let ka jugu.

Jedan Monarch, raširenih krila na beloj, plišanoj podlozi ispod stakla, uramljen u braon ram, poklon od dalekog prijatelja sa južne hemisfere, iz Gvadalahare, uz pesmu marijača krenuo je sam na put u severni Banat. I njegovo putovanje je trajalo dugo. Sada stoji na zidu Vesnine Galerije pod bagremima.

*

Profesor Mirjana Milankov, doktor medicinskih nauka, specijalista socijalne medicine, rođena je 10. maja 1955. godine u Kikindi. Majka je dve ćerke i baka četvoro unuka.

            Akademsko, stručno i naučno zvanje stekla je na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu. Profesionalni rad posvetila je prevenciji povreda. Osnivač je i predsednik Nacionalnog centra za prevenciju povreda i promociju bezbednosti iz Novog Sada. Član je Upravnog odbora Evropske mreže bezbednih zajednica iz Harštada, Norveška i Međunarodnog centra za sertifikaciju bezbednih zajednica iz Štokholma, Švedska.

Objavila je više od sto stručnih i naučnih radova. Autor je dve monografije i koautor je u dvanaest.

Član je Akademije polarne medicine i ekstremne ekologije čoveka od 2014. godine a od 2016. godine Petrovske akademije, u Novosibirsku, Rusija

Član je Saveza književnika u otadžbini i rasejanju - SKOR, Novi Sad i Udruženja likovnih umetnika -LIKUM, Novi Sad.

Član je Međunarodnog udruženja književnih stvaralaca i umjetnika Nekazano.

Priču “Prvi i/ili poslednji petlovi” objavila je u monografiji “Psihologija i literatura u dijalogu sa čovekom” posvećenoj Godini literature u Rusiji, u izdanju Asocijacije ruskih školskih bibliotekara, 2016. godine, u Moskvi.

Nekoliko priča objavila je u zbornicima: “Sazvežđa”, u izdanju SKOR - a, Novi Sad, 2017, 2018, 2019. godine. U Zborniku poezije Međunarodnog festivala poezije “Mesopotamija 2018” i u Zborniku poezije “Božanstvena ženo 2019”, oba u izdanju Kulturnog centra Mesopotamija, u Beogradu.

Roman “Prvi/ili poslednji petlovi” objavljen je u maju 2020. godine u izdanju I.K.Prometej iz Novog Sada. Ovo je njen prvi roman.

Živi i piše u Novom Sadu.