Majka

                                                                  Majka



Ana se udala nakon što je završila Srednju „Ekonomsku“ školu. Dopala se direktoru firme u kojoj se zaposlila pa ju je on oženio. Osim Ane njena majka je imala jednog sina, on je bio stariji od sestre i išao je na fakultet. Oca nisu imali, umro je kada je Ana imala pet godina.
Nisu bili siromašni niti previše imućni, pripadali su srednjem staležu. Majka se u početku bunila da joj se ćerka rano stupi u brak ali je popustila. To se sve dešavalo 1982 godine. Ana je rođena 1963. Godine. Ona je bila posebno lepa devojka: imala je dugu kovrdžavu, kestenjastu kosu i zelene oči i bila  odlično građena.
Muž je bio stariji od nje dvanaest godina. Za njega se moglo reći da je uspešan, dobar, popustljiv ali ne posebno privlačan. Dušan je živeo  u velelepnoj kući u Beogradu. Kuća je bila okružena raskošnim vrtom, tu je bilo mnogo cveća, drveća, fontana i kipova.
Pošto je imao veoma lepu i mladu suprugu Dušan je nije dozvolio da radi, bio je ljubomoran. Pošto je imao zavidan imetak Ani nije bio potreban posao. Devojka se „brinula“ o domaćinstvu mada su u kući imali sobaricu, kuvaricu i baštovana, Ana je samo nadgledala i o svemu odlučivala.
Suvišno je  reći da je bila prava dama. Redovno je odlazila sa mužem na prijeme i večere. On je nikada nije povredio ni fizički ni rečima. Istina za volju on je nju voleo mnogo više nego ona njega, naravno da ga nije mrzila, poštovala ga je, slušala i bila mu zahvalna. Onu istinsku ljubav nikada nije osetila.
Ana je bila pomalo tvrdog srca, nikoga nije mogla mnogo da voli. Bila je srećna, zadovljna i bezbrižna. Od kad se udala, majku i brata ni jednom nije posetila. Sad je ona bila velika gospođa pa joj je bilo ispod časti da vodi muža u skromnu roditeljsku kuću. U njezinoj novoj kući je bilo bar šesnaest spavaćih soba a ostalim prostorijama ne treba govoriti.
Već posle mesec dana braka, majka je pozvala ćerku i zeta u goste. Ana je odbila. „Mama, tek sam se udala, kako bi izgledalo da odmah bežim kod majke?“ „Pa uželela sam te se, mogu li bar ja vas da posetim?“ Sa mnogo nade će majka. „Nebi bilo uredu, ni Dušanova majka nas nije posetila. E mama izvini me imama posla, čućemo me.“ I tu je veza bila prekinuta.
Ana nije ni slutila koliko je svojim postupcima povredila majku. Ona je čekala poziv od ćerke, međutim poziv nije stizao. Dušan je često podsećao suprugu. „Red bi bilo da vidimo Majka Nadu.“  „Sad nemam vremena, ićićemo.“ On odmahne rukom.
Isto se desilo nekoliko puta. Kad god bi majka Nada pozvala ćerku, ona nije imala vremena ni da priča sa njom a kamoli da je poseti. Kasnije je Ana ostala u drugom stanju pa se na to vadila. Smetalo joj je putovanje. „A ja da dođem da vidim vas?“ Ponada se majka Nada?
„Mani ga mama, odakle ti para? Skup je putovanje a i bratu moraš da finansiraš fakultet. Videćemo se.“
Ana je bila u osmom mescu trudnoće kada je dobila poziv od brata. „Ana, majci nije dobro, hoće da te vidi!“ „Šta ima da me gleda? Samo što se ne porodim, put je dug i šta treba usput da mi pozli! Šta je majci uostalom?. „Pa ne znam šta joj je, gušila se i sad je u bolnici. Tražila je da te vidi.“ Kasnije nisu stizali pozivi ni od majke ni od brata.
Ani kao da to nije smetalo ili nije obraćala pažnju. Ubrzo je rodila svog prvog sina. Podarili su mu ime Andrej, mališa je bio mnogo mažen i pažen. Dušan je odmah unajmio bebisiterku, da se njegova supruga ne bakće i ne okrnji od svoje lepote. Ana nije dugo dojila sina već samo nekoliko meseci. Sav posao oko bebe je preuzela dadilja. Zato je mali Andrej najviše voleo nju. Dadilju je zvao „Mama“ a majku „Ana“. To joj je smetalo i vređalo je, ipak nije smela da je otpusti, ko bi se po ceo dan bavio detetom. Dušan je mnogo radio, imao poveći imetak, pa se lepo živelo. Posle tri godine Andreju se rodila sestra Andrea. Za razliku od brata ona je bila jako bučna i za sitnicu je plakala. Sad je i Ana morala da se bavi decom. Radila se bavila sinom, pošto je on bio mirniji, poslušniji i stariji od sestrice tri godine. Ovaj bračni par je odlučio da više nema dece. Dovoljno su im bili sin i ćerka. Dečica su lepo napredovala i rasla. Nada davno nije pozvivala ćerku niti je Ana mislila o majci. Posle deset godina im se rodio još jedan sin, Ana je imala već trideset i tri godine. Andrea deset a Andrej trinaest. Mališa je stigao neplaniran. Ipak roditelji su i njemu sve moguće i nemoguće priuštili. Voleli si ga kao prvo dvoje. Mali Nemanja posta mezimac porodice.
Njega nisu pazile dadilje već roditelji, brat i sestra, on je bio jako dobar. Imao je očev karakter ali je bio razmažen do „Zla boga“. Andrea je završila za stomatologa. Najmlađi Nemanja je završio samo kuvarski zanat i više nije hteo da ide u školu. Dvoje starije dece su blili ozbiljni a najmlađi je živeo punim plućima. To se nije dopalo roditeljima, ali ko mu je šta mogao. Kad je Andrej završio fakultet i zaposlio se, hteo je da ode iz kuće, i ako je kuća bila ogromna nije hteo sa roditeljima. Hteo je novu porodicu. Otac mu je kupio veliku kuću blizu njihove, dao deo imetka i pustio da se osamostali. Kad je on odlazio iz kuće Ana je plakala.
Andreja je završila fakultet i zaposlila se, kasnije se udala i njoj je otac pomogao. Ona je stanovala sa suprugom u obližnjem gradiću. Andrej se oženio i dobio dve ćerke. Andrea je imala jednog sina. Iako je živeo u komšiluku Andrej je retko posećivao roditelje, nikada nije imao vremena da priča sa majkom. Andrea je bila drugačija, iako je živela u susednom gradu, često je posećivala roditelje. Dušanu i Ani u kući je ostao najmlaći sin. Nemanja je imao dvadeset godina i nije pomišljao da se ženi, zaposli ili napusti kuću. On je izlazio u provod često i mnogo. Sa sestrom se lepo slagao a brat mu je jako išao na živce, zato je Nemanja samo zvocao „Uskurčena svinja!“ Mada se pravio da je opak, mnogo je voleo roditelje, naročito majku. On je takođe psovao, pio, pušio dok ostali članovi porodice nisu to činili, sebe su smatrali elitom. Anu je jako mučilo što ju je najstariji sin ne trpi. Otvoreno je pokazivao da je ne poštuje, ona je napunila pedeset i tri godine, tada je sanjala svoju majku. Sanjala je sebe kao malu devojčicu kako se igra sa bratom dok im majka drobi keks u mleku, tada joj je bilo jako žao. Odmah ujutro je rekla mužu. „Volela bih da vidim majku i brata.“ „Idemo odmah! A da se nisi malo rano setila?!“  Oboje se spremiše.
Ubrzo su krenuli. Do mesta u kom je Nada stanovala, trebalo je preći put od trista kilometara. Ipak do podna su stigli do Anine roditeljske kuće.  Dugo su zvonili na vratima dok nije izašla nepoznata žena. Ana se raspitavala za Nadu a žena ništa o njoj nije znala. „Ovo je kuća moje majke!“ Povika Ana. „Ovo je moja kuća! Kupila sam je pre deset godina od nekih ljudi. Ana nastavi da se raspituje po komšiluku i gde je god stigla. Niko nije znao gde su joj majka i brat. Raspitivala se do kasnog poslepodneva.  Nakon toga pođoše kući. On je vozio auto. Iznenada se čuo mnogostruki vrisak. Bio je mrkli mrak, Ana se uplaši.
„Dušane ubio si nekog!“ On izleti iz auta, ubrzo se vratio „Nema žive duše, pa čak ni životinju nisao pregazio.“ Odgovori on „Pa šta je onda ono?“ „Nemam pojma. Idemo kući, umoran sam k’o pas.“ Dušan nastavi da vozi.
Davno je prošla ponoć kad su stigli kući. Kapija je bila širom otvorena. „Ko je to otključao?“ Upita Ana. „Pa valjda onaj magarac Nele, stigao sa provoda pa zaboravio da zaključa. Dušan utera auto u garažu i zaključa kapiju. Posle oboje odoše u kuću. „Lepa noć samo velika je šteta što nisam videla majku.“ Reče Ana a Dušan uzdahnu. Žao mu je bila da joj kaže da je ona samo kriva zbog toga.
Pretražili su sve prostorije u kući ali nisu pronašli Nemanju. „Ta bitanga još nije stigao kući!“ Zaključi otac. „Pusti ga nek se provodi dok je mlad.“ Blago će majka. Tada su čuli glasove iz dnevne sobe. Tada su ušli međutim nije bilo nikoga ali je svetlo bilo uključeno. „ Čini mi se da sam čuo glasove odavde.“ „I meni.“ Doda Ana. Pošto su bili umorni odoše u spavaću sobu da spavaju. Dušan se nije ni presvlačio, odmah je legao. Ana je skinula komplet, izula cipele i obukla spavaćicu.
Rano ujutro Anu probudiše glasan plač i jecaj. Razaznala je reči. „Majko moja majčice!“ Išla je iz sobe u sobu i nikoga nije pronašla. Pošto joj je smetala svetlost, zatvorila je roletne na prozorima. Plač i jecaj nisu jenjavali, najglasniji plač je bio njenog sina Nemanje. „Nele gde si dušo? Tu je mama.“ Međutim nije ga pronašla. Iako se sinoć presvukla i izula. Ponovo je bila u istom kompletu i cipelama. Već je prošlo podne a Dušan se nije budi i dalje je spavao. On se sinoć nije presvukao a bio je u pižami. Nepomično je ležao. Ana je tek tada shvatila da se tu nešto čudno dešava. Neobično joj je bilo zašto nije bila gladna. Na stolu je pronašla čašu hladnog soka i šoljicu vruće kafe pa je to popila. Ponovo je pao mrak a Dušan je i dalje nepomično ležao i pižami. Ana je telefonom neizmenično pozivala: decu, hitnu pomoć, komšije, prijatelje ali niko joj se nije javio. „Šta je ovo sad?!“ Osetila je paniku. Nemanja se do sada morao vratiti iz grada a ona ga nije videla. Čula je glasove svoje dece, unučića, prijatelja ali ih nije videla.  Znala je da se nešto čudno dešava ali nije shvatala šta. Opet se presvukla u spavaćicu i legla u krevet kod muža. On je i dalje nepomično ležao, Ana je drhtala od straha.
Nije mogla da spava, tada se ponovo desilo nešto čudno. Dušan je iščezao iz kreveta kao teleportacijom. Ana je osetila kako je neko skida spavaćicu, kupa, šminka, oblači svečanu haljinu i cipele. Već dva dana nije videla nikoga. Tek tada joj se ukazala prilika, došla je neka starica. Imala je dugu, sedu kosu do zemlje i belu haljinu. Po crtama lica Ana ju je prepoznala. „Mama!“ „Jeste mila moja, tvoja mama. Mene su poslali po tebe. Već trideset i dve godine nisam na zemlji. Srce mi je prepuklo od tuge za tobom. Ne optužujem te ali ti nisi želela da me vidiš od kad si se udala.“ „Šta govoriš?“ Uplašeno će Ana.
„ Pre trideset i dve godine te je zvao brat da te poslednji put vidim. Nisi došla, Andrej je tada trebao da se rodi. U bolnici sam okončala. Sad su me poslali po tebe, ni ti nisi živa dva noći i dva dana. Za par sati ti je sahrana. Dušana su spasili, tebe nisu mogli, objasni joj pokojna majka. „Ne verujem ti.“ Tiho će Ana. „Saobraćajna nesreća. Kad si bila da me pronađeš Dušan je vozio auto. Sudario se sa drugim. I među njima ima poginulih. Za Dušanov život su se borili dva dana.
Ana klone, shvatila je da je istina što je majka rekla. „Pođi samnom, Nada pruži ćerki ruku, tada se na zidu stvori srebrna rupa. Ana uhvati majku za ruku i obe pođoše ka srebrnom tunelu. Tek upokojena je shvatila da je bila srca kamenoga prema svima. Ma kako se ona ponela prema majci, njena deca su je volela i dugo žalila. Dušan je patio godinama.


Snežana Kovačević