A kuda si pošao prokletniče
Prestao sam da umem da volim
ili mi se čini,
Bogu se ne molim
misli su mi fleke, zakrpe na mozgu
oblika leptira.
Tražim u parku izlizanu klupu
kroz otvoren prozor
gramofon što svira.
U staničnom bifeu praznim tuđe piksle
i kofere nosim ženama s perona
ne znam dal se nadam, naići će ona
i ako ne znam ni kako izgleda
u podsvesti treperi samo slika bleda.
Ne umem da volim
i ne znam šta tražim
kao pas bez oka
njušim noge putnika
i čujem glas odnekud mi poznat
A kuda si ti pošao prokletniče!
Vidim svoja leđa,
žure u daljinu
za sobom ženski plač,
jecaj
i ništa,
ništa više ...
Slavko Mali
