Senka meseca - Zorica Živanov

Senka meseca

Naslonjena na prozorsko okno,

Uvijena u moru praskozorja,

Ja dozivam reči nage i bez odsjaja,

Lagane od nevinosti leta.

Ja zovem.

Nek se reke pretvore u more,

Tečnost krvi u led,

Ta iskra vatre u kojoj gorim,

Nek se pretvori u pepeo,

U prah tame.

I nek se noćna volja privede kraju.

Ja više ne znam

Granice svog krika,

Zaboravnost mog haosa.

Spalila sam tabane,

Izgorela kožu,

Ti me ne prepoznaješ.

Sa vučjacima sam dozivala

Tvoj krik postojanja,

Ti me ne prepoznaješ.

Dva smo razbojnika

Koji kradu mesečeve mene,

Tražeći se u njegovoj ponoćnoj senci,

Nebeskim prošlostima,

Izdani sa izgubljenim tragom istine.

Mi smo dva propala vesnika,

Koji smo zaboravili

Na svetost svog hrama i postojanja

Ugušeni sa prelivenom krvi postojanja.

Ono smo izmedju života i smrti,

Te tanke linije prolaznosti,

Na kojoj gorimo svoje dlanove,

Sladeći se večnošću patnje.

Ono smo što se nije iskorenilo.

Opet sam povukla revolt,

Izdala svoj dah.

Zorica Živanov