Pesma koja se dopisuje... - Ljiljana Jarić

Pesma koja se dopisuje...

Zazimilo. Nevina sunca putuju na jug.
Opora i smolasta noć nadolazi,
lomljiva i tavna
i jedna
pesma koja se dopisuje.

Priča koja izmiče, životna nedorečenost,
taman i dubok dan drumovanja
prozuklim glasom
svakodnevicu vuče na dno banalnosti.

Simulakrum, tlapnja palanačkog sveta,
duh plemena, ispraznost življenja,
atrofirana egzistencija.
Strah bez nade ne evoluira:
poetika novog vremena,
– estetska provokacija!

Krila su albatrosovski ismejana,
u ranoj novosadskoj zimi,
hranim se našim pesmama.

Ipak, danas bih da ličim na devojčicu
da se susretnem sa sobom,
sa svakim otključavanjem
nove babuške (Matrjoška) u sebi.

Da posmatram svako novo jutro
kao novorođeno čudo
bezglasno (glas je onomatopeja reči),
sa istim onim žarom
kao da prisustvujem prvom danu stvaranja,
jer sva vasiona blista i diše čudom.

Pa, kakvo je tek čudo ovaj naš život?
Neizrecivo!

Ljiljana Jarić