Ako me nikada ne pozoveš - Rabindranat Tagore

Ako me nikada ne pozoveš 

Kad mojih stopala više ne bude

u prašini puta ovoga,

i skela bude redovno plovila bez mene,

kad budem kupio i prodao

poslednji put,

i mojim odlascima na pijacu u zoru

i vraćanju kući u sutone

bude došao kraj,

šta ako me se ne budeš sećala,

ako me nikada ne budeš pozvala

podižući pogled ka zvezdama.

Kada prah bude prekrio

strune mog instrumenta,

i gušteri se

po mom dovratku budu verali,

kada vrt moj asketsko ruho odene

spreman za pustinju,

a korov zakrili vodu u mom bunaru,

šta ako me se ne budeš sećala,

ako me nikada ne budeš pozvala

podižući pogled ka zvezdama.

Muzika neće ćutati

u flauti života,

a sati će teći

neprekidno brujeći.

Skele će biti pune,

kao danas što su,

ljudi koji žele na drugu stranu da pređu.

Goveda će pasti,

govedari će se igrati na livadama.

A šta ako me se ne budeš setila,

ako me nikad ne budeš pozvala

podižući pogled ka zvezdama.

Ali ko kaže

da mene neće biti toga jutra?

Ja ću se igrati

u svim igrama onih što žive.

Imaću nova imena

I druge ruke da ljubavlju me vežu,

jer ja u svim vremenima postojim

i večito ću se na suncu kretati.

Šta onda ako me se ne setiš,

ako me nikad ne pozoveš

podižući pogled ka zvezdama?

Izostavi moje ime iz poklona

ako ti je ono breme,

ali sačuvaj moju pesmu.

Rabindranat Tagore 

____________

Foto; Free NET