Bandera - Nada Karadžić

Bandera

Prolazim pored bandere, na kojoj su čitulje. Neke su odavno požutele od vremena, neke su pocepala deca, a neke su nove. Na jednoj ugledah dragu ženu. Dugo se nismo videle, jer su je deca smestila u dom. I nije važno, zašto i zbog čega, tek otrže mi se jedna suza. Ta slika mi se urezala, ne izlazi mi iz glave, i evo pitam se čiji je čovek kad ostari i postane nemoćan? Sa tugom zaključujem da je izgleda ničiji, a najtužnije je što nije ni svoj. Zaboravlja se sve, njegova enrgija i dobrota, postaje neko ko nikome ne treba. Najbliži mu postaju najdalji, jer nemaju vremena zbog novca, za kojim jure, da bi platili račune i dom, predvorje smrti onima što su ih rodili. Bezbroj puta sam se upitala, o čemu su mislile dobre, plave oči, dok su čekale same u tuđoj sobi svoj kraj? Vratih se kući i rekoh deci, nemojte slučajno, da me ostavite u domu, niti kad umrem, da mi čitulju kačite na banderu. Znam, nećete imati puno vremena za mene, imaćete svoju decu i svoje račune, ali ne smete zaboraviti, da sam ja vama dala život. Od vas očskujem, da svoje zadnje dane provedem u svome domu, sa svojim knjigama i slikama, sa svojom šoljicom za kafu i sa uspomenama. Želim sa svoga prozora, da hranim ptice, da se radujem proleću i da se ljutim na brezu, što mi nošena vetrom prosipa semenke po tarasi. Da pogledom ispraćam neke nepoznate ljude, koje sam nekad zadirkivala kad su bili deca, musava od sladoleda, pa kad mi se jave da se pitam ko su i odakle ih znam. Želim da pomazim pse lutalice i mačku sa mačićima, dok me čekaju pred ulazom u zgradu. I ne brinite za mene. Ne plašim se ja samoće, samo mi dopustite da moj život bude moj i da ga ne delim sa nepoznatim ljudima. Ne umem ja to. Vi me dobro znate i dok vas budem čekala da dođete, neću se ljutiti. Znaću da je nešto bilo neodložno i da me niste zaboravili.

Nada Karadžić