Brada Bajker - Nebojša Jevrić

BRADA BAJKER

"Ко окупан мртвац дочекујем зору

на облак ме пење

облак на мотору"

А.Ј. Мариоков

Ja sam rodom iz sela kraj Doboja. Sirotinja. Roditelji su mi otišli na rad u Švajarsku. Bio sam dobar đak i upisao sam mašinstvo u Novom Sadu. Prve tri godine sam lako završio. Na četvrtoj sam se zalibio.

Moji su mi slali po šesto franaka.

*

-     Zašto se ne presliš kod nas da ne plaćaš stan?.

I ja sam se preselio.

Ali više nisam palaćao samo stan već i sve ostalo. Bili su ljuta sirotnja. Izdržavao sam i nju i majku i sestru. Plaćao sve račune.

Prestao sam da polažem ispite.

Nisam je se mogao nasititi.

Tek mnogo kasnije sam se setio da su svaki razgovor o meni prekidale kad bih ušao u sobu. Na ljeto smo sa studеnтskim vizama otišli u Švajcarsku.

Zaradio sam sedamnaest hiljada franaka i vratili se. Imam dara za motore. Nema toga što ne mogu rastaviti i sastaviti. Gazda me pošteno plaćao. Ona nije morala da radi.

Kad sam otišao do banke na računu je bilo samo dvesta franaka.

Bio sam zgranut.

- Zar si zaboravio da si mi dao ovlašćenje na račun?

Smejala se. Otvarala je kofere i pokazivala mi najskuplju garderobu, parfeme, nakit koji je kupovala dok sam ja radio dvanaest sati u garaži.

Kupio sam kartu za Doboj i otišao u napušteno selo, u napuštenu kuću.

Sve je bilo zaraslo u korov i kupine.

Sve sam iskrčio.

Posekao sami četiri stabla trešanja koje su bile posadjene uz kuću. Nijesu se prozori od njih mogli otvoriti. Preživeo sam nekoliko meseci ližući rane prve ljubavi.

A onda sam sa novcem koji su mi roditelji poslali otišao za Švajcarsku.

U proleće sam se razboleo. Strašno razboleo. Roditelji su sav novac dali na moje lečenje. Svu uštedjevinu. Imao sam četiri operacije. Bio sam non stop na morfijumu. Ništa nije bilo kako valja. Ni dvanaestopalačno crevo, ni pankreas.

Odlučio sam da odem u selo i tamo umrem.

Ne govoreći nikom ništa seo sam na voz.

U selu je sem mene živio moj daljni rodjak koji je došao da me vidi.

- Nisi trebao da sečeš trešnje.

- Zašto.

- Četvoro je dece pod njima sahranjeno. Djedu se nisu držala deca. Umirala su na porodjaju ili nekrštena. Kad umre nekršteno dete stavi se u tkanicu i sahrani pod kalemljenom voćkom.

Sahranjena su bila pod tim trešnjama.

Sutradan sam krenuo na Ostrog.

Bolovi su uminuli.

"Moraš pješke od Donjeg do Gornjeg manastira." - rekao je šofer.

"Na kolenima ću."

Nije trebalo to da kažem. Kaluđerskom stazom sam krenuo ka ćivotu.

Peške.

Prešao sam pet stepenika i pao na kolena.

I tako deset puta.

Pantalone su mi bile pocepane a noge krvave.

Posle molitve uzeo sam svete vodice i krenuo nazad.

Bio je jun.

Stigao sam u selo.

Iz panjeva su izbile mladice. I na njima po nekolika pupoljka.

Zalio sam ih vodom sa Ostroga.

Tajanstvena bolest je nestala.

Bilo je to pre dvadeset godina.

Od tada nisam bradu brijao.

Došao sam motorom iz Švajcarske, priča mi Dragan Brada dok se na motoru vozimo po miholjskom letu oko Bokokotorskog zaliva. Ima lice dečaka i dve rupice na obrazu. Dugu sedu bradu koja mu leprša na vetru.

Nebojša Jevrić