Čovek i žena sa planine - Milica Bakrač

Čovek i žena sa planine

Voleo si me u jednom danu

ko što je Vronski voleo Anu.

Zalazi sunce u tihoj muci.

S planine viju ljudi i vuci.

Svi silni venci kada se zbroje,

i mi imamo planine svoje!

Al cele noći plovismo rekom,

Nojevom barkom za Pračovekom,

onim – koji je birao stenu,

da na njoj slika koplje i ženu.

Niz naše Sene i Jeniseje

i plač je umeo da se smeje.

Ruka je verno pratila ruku,

u vodi, vatri, procvalom struku.

Jastuk se beli u tvome oku,

drhtaj se mresti u ranom sroku.

Rad najlepšega zemaljskog spoja,

nazvah te verom – istino moja.

Voleo si me u jednom danu

ko što je Vronski voleo Anu.

I Paris svoju večnu Helenu!

Pračovek stenu! Na steni ženu!

Jutro zabele ruke i nedra.

Jutra su retko svitala vedra!

Olovni kapci. Smrznute zene.

Pamte trenutke tek iznedrene:

I peron, gde te u smiraj dana

videh ko Vronskog što vide Ana.

Milica Bakrač