Testament kapetana rečne mornarice - Goran Matić

Testament kapetana rečne mornarice

Ništa ne želim ostaviti sebi jer nemam kome.
Rodjen sam kraj velike reke
pomalo razmažen šapatom talasa.

Nama na rodjenju zabiju par udica u prste
i zalome im vrhove.

Kažu

Pazite kako dodirujete stvari koje vam znače
prvo ćete osetiti bol , posle će ići lakše.

Onda pred našim očima zgužvaju zvezdane mape
i naprave krhke papirne brodove,
govoreći da se od nečega mora početi.
Posle nas za prvi ples izaberu stabla trske
i zenice nem se izduže u barke.

Tada nam gurnu svet i ruke pa kako se ko snadje.

Meni je prvo puklo srce,
shvatajući da su mi snovi sazdani od antimaterije,ipak,
nigde ih ne mogu skriti tako dobro kao ovde.

Pretvoriti ih u vir ili krik galeba
da me prvo sačuvaju od drugih
pa onda i od sebe.

Dok sam zubima orao rečne slivove
sitneći potonule ladje u trule šibice
da još jednom svetlo začkilji ispred njene jagodice.

Na ruke perući misli imedju dva talasa
život mi je pobegao u mišije rupe.

Grickali su ga mudro,
kao komade sira na jezičku mišolovke.

Popio sam dve čaše olovne vode
trebalo je da bude dovoljno da potonem do jezgra zemlje.
I moram vam reći da smrt nije crna
tonući kroz kamen video sam joj boje.

Goran Matić