Čuvam – Natalija Novaković

Čuvam

Sunce zlatnu postelju rasprema,

i snove novih nadanja

za nas se sprema...

A ja, gde da tražim tragove,

da si postojao,

i ako jesi šta si darivao,

u godinama dok si kraj mene bio.

Htela sam da zaustavim vreme,

da usporim korak i poklonim ti

svaki svoj tren, tobom ispunjen.

Sada mi se čini,

da se nisam iz mesta makla,

a u sebi naslagala već hiljade dana,

koje nisam zapisati znala.

Možda mi u očima piše,

sve sto mi ostavi vreme,

ostavi tebe u njihovom sjaju,

kada si me žudno ljubio,

pod statim hrastom na livadi rascvetanoj

u mirisnom maju.

Čuvam u sebi samo nama znani sklad,

onda kad mi nisi bio tek poznanik,

već više no prijatelj drag.

Ne znam koliko smo

otrgnuti iz zagrljaja osame

u žeđi za ljubavlju jedno drugo voleli

i da li smo se ikada

bar u bolu od ljubavi sreli.

Natalija Novaković