Dan koji nikada neće doći
Na kraju leta čempresi se naslone na zid stanice
Kao nekakvi kicoši
Odnekud dolaze zadihane lokomotive
Pretovare dimove u moje oči i odu dalje
U trenutku kad dolaziš nestane svet
Ambar što viri iz polja žita kao periskop
Kolosek što se u daljini skuplja u tačku
Tamo si tren pre bila sve ovde ništa
Moji su obrazi modri od udaraca nedostajanja
Hodamo pričajući ni o čemu
Ulica je prašnjava tvoja ruka vrela
Postoje li uopšte važne stvari u rečima
Pred kucom te pozdravi nevidljivi pas
Zaostao iz priče o našim snovima
Ipak kafa je stvarna i poljubac dug
Neko ishekla jato gusaka na putu kroz popodne
U bunaru pred kućom promeškolji se voda
I ja se setim da trebam dodirnuti tvoju ruku
Tu kraj peći u kojoj smo spalili sebe
Kažem, ovde moja volja završava i počinje misija
S večeri ljudi hodaju sokakom
Noseći karbidne lampe na čelu
Liče na svitce i dugo se smeju
Čuje se daleki topot zore
Kao topot konja čije grive gore
Naoštrim britvu o rapavu traku sreće
I iz pesama povadim tugu
Onda otvorim oči i vidim psa
Oni nekako nadju put od bajke do kuće
namestim usta kao da ću reći nešto važno al kažem
MA KAKVA LJUBAV
Tada ulaziš sa koferom na točkiće
Tako se lakše kotrlja kroz naše sjebane živote
I kažeš.........HOĆEMO LI
Goran Matić
