Dan posle…
zadrhtim kad sunce počne da zalazi
zabrinem se bedan u smrtnome strahu
gledam – sa neuređenog neba silazi
i veje iskonski jad u jednom dahu
u noćima bez ijedne zvezde
čamotinja svetli, ciči gubilište
bez ijedne iskre, radosti što jezde
snovi zapečaćeni kô svetilište
noć, obučena u grimiz i tanani lan
ljubi čelo i pušta krv mojom dušom,
rascepljen um, zamišljen u tišini dan
hvata se u koštac sa promuklom gušom
preboleću vidik u svetlosti što gasne
dan kad sunce će se čuti poslednji put
zore bez svanuća uz vapaje glasne
kad dođe dan odmora za umoren skut
Zorica Baburski
___________
Foto: Free NET