Deda - Nada Karadžić

Deda

I kada mi jednom trešnje na um padnu, kad olista gora, od sunca zablista
Obućiću svoju dolamicu radnu i biću ko nekad, devojčica ista.
Popeću se u vrh, sešću tu na rašlje i slušaću dedu kako jako viče.
Zagrcne od ljutnje, pa još dugo kašlje, silazi odatle mali izdajniče!

Zar se deca veru tako previsoko, siđi dole vraže, zasuzi mu oko.
Ne brini se deda, umem da se pazim, znaš da svoju sedmu još od letos gazim.
A i trešnje ove bezobrazno mame, crvene i sočne prosto mene zovu.
Možda i njih strah je da ostanu same, pa u meni vide drugaricu novu.

A deda me gleda i brk mu se smeši, ko u takvom trenu neće da pogreši.
I on bi se popo bar do druge grane, al ga baba mrko motri sa te strane.
I on voli trešnje, juče dečak beše, a sad ljuto gleda u drhtave ruke.

I proklinje vreme što godine kleše, od starosti diko nema veće muke.
I kad meni trešnje jednom padnu na um, pozvaću anđela što odozgo gleda
Pruziću mu ruke crvenih plodova, jer niko ne ume da voli ko deda.

Nada Karadžić