Demonski nokturno
Noć, datum... telo se grči, nemirno i bolno spava, ako je to san ? Uvija se i skriva pod prekrivačem, traži sklonište... Ne čuje se glas, prigušen, jedva čujan, šapuće, jeca, moli se i traži ... To je. Um prosleđuje bol i sećanje u celo telo, um pamti, telo oseća... Duša? Slomljena?
Oštar ravničarski vetar, nanosio je naslage ledene hladnoće. Provlačio se kroz mrak, nanosio zvuk mraka koji se mešao sa maglom. Jedna od večeri, kada se iza zatvorenih prozora, skriva pod prekrivačem, tone u san i beži od prizora. Na ivici kraja , u dodiru sa ispucalom zemljom koja je bila prekrivena kukuruzom, na kraju maglene večeri, kroz mrak štrčala je stara zgrada, pravljena pre vek i više. Napuštena, usamljena, otpale fasade, opirala se zubu vremena, usamljenički čuvala poslednje stanare. Vreme i prostor, iza iscrtanog vremena, skriva sumorno sivilo, koje je blještalo kroz mrak. Kao da su je i zaboravili u vremenu, skoro niko nije ni hodao pored, staze korova, razvaljeni ostaci nekog već nevidljivog puta i ...
U daljini, mogli su samo nazirati razbijeni prozori i zarđale rešetke, i iza svega, ništa nije postojalo. Ništa? Ili niko nije ni želeo, da u ugašenom pamćenju i razmišlja . Jednom, kao kada kap prelije čašu, zaborav je , prekrio ...
Poslednja svetla su se gasila, mrak je prekrivao dugi hodnik i dizao se do visokih tavanica, tišina je vladala...Niz hodnik nazirala se senka, neko obličje krupnijeg muškarca, koji je vrteo nešto u levoj ruci, zviždao neku neskladnu melodiju i primicao se jednoj po jednoj sobi, odškrinuvši jedna, druga, treća vrata... Zastajkujući u pravilnom intervalu ...
Moglo se nazreti, da je miran, završio je rutinu kontrole, potvrdio sve što je znao i sada ... Ušavši u poslednju sobu, tiho se spusti na fotelju kraj vrata, zaustavio je disanje i ćuteći posmatrao je neku prekrivenu priliku, koja je mrtvo spavala, baš kao zaleđena, bez pokreta, ni disanje se skoro nije čulo, samo šum tišine, ubrzana tišina koja je dopirala ispod prekrivača...
Trajalo je ćutanje, možda i više od sat vremena, njemu se nije žurilo, ledena noć, iscrpljena od hladnoće snaga, u svima će uskoro potpuno nestati ... Biće siguran, da nijedne oči ne posmatraju, ničije uši neće čuti zvuke, nikakvi koraci neće narušavati „mir“ samo njegovog vremena...
Kao zver, oseti da je gluvo doba, siguran je da sve je onako kako on želi, sada može, vreme je da ... Ogromnom šakom, poče skidati prekrivač, drugom šakom prekrio je usta senke koja je spavala, da nijednim pokretom ne naruši njegov trenutak rutine,
iskoči i pokvari. Okrugla glava, jasnije se nazirala dok je spuštala se, u pokretu koji je mogao biti šaputanje ili ... Ćutala je. Kao po komandi kontrolisanog uma, otvarala je oči, praznog i tupog pogleda podignutog ... To nije pogled, koji će voljom, otvoriti rešetke na krovu, poleteti raširenih krila ka nebu... to je pogled... Ne gledajući, ili gledajući kroz, osetila je ... to nije bio ni osećaj, da nešto sluzavo, nasilno ulazi u ... Ogromno telo, u demonskom zanosu, ulazilo je i izlazilo, pravilo pokrete, ispuštalo neke životinjske zvuke... nagona. Posle nebrojenih noći, ni njemu to nije zadovoljstvo... To je pir i sladostrasno iživljavanje, ples moći nad nemoći... Dokaz i stepenik do...
Ćutala je, zakovanog pogleda u jednu tačku, osluškivala je zvuke... Muzika nije... to je... ništa??? NJegova snaga, širila se sobom, ego je u ekstazi... Večeras...šta li je osećao ? Kraj ? Večeras će okončati i izbrisati ... Večeras ne oseća da želi... Dovoljno se igrao? Zaboravio je dan i vreme prve tačke... Demonski nokturno... To je pomislila, dok joj je glava padala na stranu u pravcu...
„Završio sam sa tobom. Ne osećam želju... Više ti neću dolaziti... Kraj je ...“
Ćutala je. Možda je sve razumela... Možda je osetila olakšanje ili... Gađenje ? Iza zaleđenog pogleda u pravcu... ostajali su tragovi, nestajali su... Iza zatvorenih vrata, ostao je mrak i ostatak sna . Zaleđenog pogleda, glava se poput klatna samo spustila na drugu stranu... u pravcu izjedenih rešetki na prozoru, koje su kao zavese skrivale nepostojanje stvarnog, razdvajajući ga od postojanja izmišljenog...
.........................................................................................................................................
Osmeh se slivao niz lice, prijatni osećaj da lebdi... Drago biće pored, sigurnost nežne i snažne ruke... Sanjala je pripijena... Iza osmeha u snu, plovila je kroz sunčane dane, činilo se da raj je na dohvat ruke... Čvrsto je grlila snove, kao najdraže dragocenosti, koje je ponela...
Nije je uplašila prazna polovina postelje, iskrao se, nije je želeo buditi... Zamišljala je , znala je, da ju je poljubio, osetila je to...
„Večeras će biti tu i biće...“
.....................................................................................................................................................
Ni iza čega, u krevetu, u grču i strahu... U noći koja je bila početak... Iza zatvorenih kapaka, sećala se da je tog dana... Previše radosti, nosila je sa sobom , nije smela da ponese toliku nadu...
Jedan trenutak nepažnje... odneo je sve...
Čula je korake, on, ali on je dolazio, a ne ON. Vezana je i nikuda ne može pobeći, um joj potvrđuje, da telo ne može pobeći i da žrtvovanje....
Kroz suze, gutala je bol i sluzavu tečnost... jaukala bi, ali niko nije mogao čuti je... Prizivala je njega iz trenutka pre nego što je trenutak nepažnje ....
Tužno i dugo, posmatrala je kroz providne rešetke, nešto u daljini... Kao da se trudila, da pogledom dotakne ...
Iza zavese, koja nije , postojao je svet... Blizu i razdvojen... Svet postojanja nepostojećeg i svet koji ...
„Da li neko...“ zaustavi neizgovorenu pomisao... „Da li postoji neko ko će jednom... pokidati, nevidljivu zavesu, koja skriva... sve ...“
Vladimir Radovanović
