Posek - Slobodan Ristović

Dobri Brate,

Posek je skiknuo, kao da je  na gujinu kost  nagazio. Varnice su prhnule  ispod ranije. Voda je bila vruća. Obuća  hladna. A svinjska glava bela, sa krvavim štambiljom na čelu.

Golubovi ubrađeni  slanom, čamili su na crkvenom zvoniku. Bog se nije pojavljivao. Dojadilo mu je  da sluša režanje motorki i skiku krmadi.

Sedeo  je na svojoj verandi i čita Apolinera. Vetar je ljuljao smrznute čarape na žici za veš. Tek po koji odžak je bio budan.

Narod kao narod, nem kod usta i jezika. Samo se ponegde čulo kašljucanje penzioneri i cvokot socijalnih zuba. Kao da udaraju tercu Nebojši armunikašu,  koji se odnekud vraća pevušeći: Ja ne pijem nego degustiram...

Komšija Mirko odloži malj i obrisa oči. Popismo po rakiju i prekrstismo se. Mačke se počeše okupljati. Svi smo bili na okupu, čak i svraka na glogu.

Dan kliznu  čelom  poseka. Odlazim u svoju kuću, da popijem praškove za prostatu.  Stavljam cepku u šporet. Posmatram fotografiju na  zidu.

Na kojoj  smo  ja i brat. Deca. Ošišani do glave, Između nas majka. Bele nam se glavice k'o emajlirane kutlače, koja se samo o slavi koristi.  Nas je majka otkuvavala u pepelu, u ceđ nas pretvarala. Obilazile nas vaške na kilometar. Mirisali smo lepše od brijaćeg sapuna. Da smo bili maramice, Bog bi nas u džepiću bluze nosio.

Trupkam nogom o pod, prekriven tepihom. Došlo mi u pamet, da je pod zemljani, pomešan sa plevom, od koje se pravi ćerpič i zemljani kolači, kojima se igramo na sred sokaka, posle jahanja suncokretovih stabljika, koje su nam bile vrani konji na trci za doliju. Tepih kvari bat kopita.

Dok sam gledao kako lepršaju grive, kafa se ohladila a rakijija umlačila.  Prevrćem knjige zaostale od noćas. Zavirujem, da se nije kakva baja iz njih izvukla,  koja bi opoganila reči.

Baja, to je  bubica. Kada  neko hoće da  praviti kuću na određeno mesto stavi neki trupčić ili  dasku. Pre nego li počne sa kopanjem temelja, podigne to drvo i pažljivo pogleda, šta je ispod. Ako ima baja, počne sa poslom. Ako nema, menja mesto,

Baja se izgovara i iz milja. Snaja muževljevog brata oslovljava sa baja, a ako mu tepa sa bajica. Baja može biti i nešto čime se plaše deca, da se ne bi uveče  zadržavala napolju. Majke kažu: vrati te se ranije, nemoj da vas sretne baja. Baja se u tim slučajevima još nazivaju bajuka, Bajom se nazivaju i nadmeni, prosti ljudi, skloni silništvu. Ovaj pojam se koristi u tamnavskom kraju kao i užičkom, a i nekim drugim. Koristi se i meću Srbima preko Drine.

Otvorio sam dan, mogu gde god hoću. Mogu sebe da izmislim. Da budem naprimer senica, koja na terasi kljuca semenke. Mogu da budem stranica u nekoj pesmarici i spavam među stihovima.

Nije loše biti pesnik, kaže moj komšija, kad me vidi. Vataš zjale, a žene te gledaju na televizoru i blenu ko omađijane. Tako veli.

Šta da ti kažem.Čitam pesme Zorana Jungića i  LAUŠKI INTERMECO  Saše Šmulja. Ćimkam po malo. Pročitao sam i novu priu Sađe Kneževića, dobra priča, kao da je od nekoga prepisao. Šalim se. Mogu da se šalim sa kime hoću. Dokon sam. Skuvao sam čaj od gloginja. To da vidi žena kada ulježe da me vidi ili uzme neku stvaricu. Oštrim se za čvarke, imam i lepu flašicu vina, kako bi rekla moja vesela Majka, ova što stoji između mene i brata.

Eto, rekoh ti koju. Dobro je dok ima ko da ti piše, to je skupa stvar,a fraj je.

Da si mi zdrav i radostan.

Javni se kad mogneš, tako pamtiš sebe.

Ovo pametovanje je sigurno od gloginja, dabogda ih svraka pojele.

Slobodan Ristović

Rogatica.18.11.2024.god.