Predstavljamo - Ina Načarova

Učiteljica

   Haljina i šminka boje zrele udike činile su je starijom i elegantnijom.

   Na snežno beloj kafenoj šoljici ostao je od nje trag, kao senica na snegu. Nasmešila se. Ona i jeste bila kao ptica. Tako snažna ptica selica, koja ne pada duhom i sve vreme usmerena je napred. Na ulici je rominjala kiša i njen dizajnirani vizon blistao je kapljicama kiše u svetlu uličnih svetiljki. Još nisu svuda pokupili novogodišnja svečanu rasvetu  i po negde žmirkali su plamičci na jelkama, koje maštaju o belom pahuljastom snegu. Telefon ju je naterao da skine rukavicu.

-Ako ne umeš da budeš budala, nemoj ni da se pretvaraš, - glas njene sestre vratio ju je u realnost bitisanja.

- I?

- Nemoj ikati! Ja tvoja učenica nisam! - njena sestrica volela je da besni besom rastućim. 

- Taj debil zove me već drugi put! Umorila sam se objašnjavajući mu da ja nisam ja! 

- Zašto? 

- Šta zašto? Još ti pitaš zašto?! Zato što on naziva moje ime, a ja pak shvatam da on zove tebe! Meni ne trebaju tvoje dobre usluge za upoznavanje sa seljacima! 

   Sestrica se odvojila. Njen ego, zbog nečega ne dopušta joj da se upoznaje sa muškarcima, koje ona pokušava da joj podmetne. U detinjstvu taj ego nije dozvoljavao sestri da iznosi njene svečane haljine. I mama je noćima šila po dve nove haljine. Jednu veću, drugu - manju. 

   Ona je zašla u metro i slila se u monotone redove putnika. Kada je na svojoj stanici izašla, kiša je prestala. Od metroa ka domu išla je polako, odlažući zadovoljstvo da sasluša sve nove i nove pretenzije svoje sestrice. Ispred nje išao je visoki dobro odeveni muškarac. Interesantno, koliko mu je godina? - pomislila je ona. U tom trenutku muškarac je posrnuo i zastao je. Ona se zaustavila. Muškarac se oslonio na stub svetiljke. Zaobišla ga je i osvrnula se. On, činilo se da nije mlad i očigledno, njemu je bilo loše. Zastala je i upitala :

- Šta je sa Vama? 

- Srce. Ne znam. Odjednom teško je disati. - nesigurno je odgovorio muškarac. Ona je spretno dohvatila iz torbice blister sa tableticama validola. Uzeo je, dohvatio jednu i stavio ju je u usta. Imao je lepu liniju usana, - pomislila je ona. 

- Hvala, - muškarac je pokušao da joj se osmehne. 

- Da!... - neodređeno je mahnula rukom. 

Stajali su jedno prema drugom. Bez snebivanja ga je posmatrala, a on je pratio njen pogled. 

- Vi ste daleko? - pitala je. 

- Eno u onom hotelu, - klimnuo je glavom u stranu hotela sa četiri zvezdice, koji se nalaze u susedstvu sa njenim domom. 

-Dajte da Vas povedem, 

- predložil je ona. 

-Dužan sam ja Vas da povedem. Na ulici već je mrak, - hteo je da se pokaže galantno. 

- Potrebno Vam je da sednete. 

   Ušli su u stranični paviljon i seli na modernu metalnu klupu s rozetama i punjačima. 

- Vi ste moskovljanka? 

-Da. 

- A ja sam na službenom putovanju. 

- Tako sam i pomislila. 

   Nasmejali su se. 

- Na dugo? 

- Sutra ću odleteti. 

- Gde vam je dom? 

- U Iževsku. 

   Zaćutala je. Sedeli su i posmatrali trolejbuse, koji su se zaustavljali na stanici. Na ljude koji su izlazili i ulazili u te trolejbuse. Opet je počela kiša. 

- Lakše Vam je? 

- Do te mere, da doista spreman sam da povedem ja Vas, - veselo je odgovorio. 

   Pošli su ka njenom domu. Pored gostionici, u kojoj je on odseo. 

- Kuvaju li kafu kod Vas u hotelu? - ne očekivano od sebe upitala je ona. 

- Naravno! - zaustavio se, - Da popijemo po šoljicu? 

- Da. 

I vratili su se do hotela. 

A ujutro zvala je svoju sestru iz aerodroma:

- Ja ću odleteti. Zvaću kasnije. Ne brini se. 

- Kuda?! - vikala je  u slušalicu sestra. 

- Zaljubila sam se. 

- Ne, ti si ipak  budala! I zašto se naš otac ne slaže s tim! A kako će škola? Tvoji časovi? 

- Škola svuda ima  - odgovorila je ova, srećno smejući se, 

- A ljubav to je evo retkost. 

Inna Načarova - Rusija

____________________________

Prevod : Radislava Bokšan - Srbija

 * * *

Ina Načarova - Rođena je i živi u gradu Ufa, Rusija. Završila je Samarsku državnu akademiju za kulturu i Pedagoški univerzitet „M. Akmule“. Autorka je knjiga u žanru „ženske proze“.

Nosilac je sledećih nagrada: diploma u kategoriji „Za visoka dostignuća“ na III Međunarodnom konkursu u Diseldorfu (Nemačka); priznanje i spomen-značka organizacije „Rossotrudničestvo“ u Bugarskoj za doprinos očuvanju ruske književnosti i za književnost kao sredstvo diplomatije (2019); značka laureata godišnje književne nagrade „Heroji Velike pobede“ (2020); diploma Međunarodne zajednice narodne diplomatije za značajan doprinos razvoju književnosti i jačanju međunarodnih stvaralačkih veza (Kazahstan, 2022). Pobednica je međunarodnog konkursa za kratku priču u okviru nagrade radija Gomel Plus (Belorusija, 2022)

Autorka je međunarodnog humanitarnog stvaralačkog projekta „Poklonite svetu bajku“. U okviru tog projekta objavljeno je nekoliko dečjih knjiga sa ilustracijama poznatih umetnika iz Rusije, Bugarske i Estonije.

Član je Saveza književnika Srbije i Rusije (SKOR), a od 2014. godine i predsednica Međunarodnog udruženja pisaca „Sodružestvo“.

Njeni radovi su objavljeni u brojnim publikacijama u Rusiji, kao i u evropskim izdanjima. Posebnu bliskost gaji prema Bugarskoj i njenim stanovnicima. Smatra da su Rusi i Bugari veoma slični i da ih povezuje mnogo toga zajedničkog. Svoja zapažanja o Bugarskoj pretočila je u ciklus publicističkih članaka pod nazivima „Knjige, ruže i hrskavac“ i „Knjige i more“, koje ruski čitaoci rado i sa interesovanjem čitaju.

Nakon toga nastaje i novela „Bezmeteznost“, čija se radnja odvija u Bugarskoj i prikazuje prednosti mirnog života u odnosu na različite oblike terorizma i nacionalizma. Njena prijateljica Todorka Yazadjieva-Gjobeklijeva prevela je ovu knjigu na bugarski jezik.

Ina želi da piše i drame. Njena velika želja je da se po nekoj njenoj knjizi odigra predstava u pozorištu.
Izdavač je međunarodnog književnog almanaha „Sodružestvo“, u kojem je do sada objavljeno više od 1000 autora iz Bugarske, Rusije, Srbije, Švedske i drugih zemalja.

Za svoj život zahvaljuje majci. Za ljubav i razumevanje – svom suprugu. Za emocije – svojim čitaocima. Njen moto glasi:

„Živi onako kako pišeš!“