Dok je u tvom oku mene
Prostruji ponekad kroz mene,
moja, al drugačija krv,
od koje nabreknu vene.
Tad duva neki
čudan vetar
donosi mirise, i tad krene
prva vlat trave i pupoljak kajsije
i sve ono bez čega nema mene.
Tad more, nekako, promeni boju,
umiri talase
dok nežno grli stene.
Sunce, u dugom hodu
po nebeskom svodu
boji život žene zanesene.
Tad sigurno znam,
ostaće tako
sve dok je u tvom oku mene!
Slavka Masoničić Vojinović