Dok spava
Tvoja ruka u mojoj, kao kalem na divljoj trešnji,
U noći koja je padala bešumno i ustajala lako,
Dok smo ležali u skloništu, jedno u drugom,
Progonjeni, umorni i ozleđeni podjednako.
Pesmom sam Ti tumačio snove dok sanjaš,
Šaputao Ti još neizgovorene reči koje su Tajna,
Vodio Te u predele iza horizonta, u Svetlost,
Gde vladaju spokoj i ljubav beskrajna,
Kojom ćemo se odenuti, jedno posle drugog.
Veruješ mi samo tada , smešiš se dok spavaš,
I svakim dahom kojim ulaziš u mene
Tamne prolaze od Uma do Duše obasjavaš,
Kao Jutro ili Vera u Novorođenog.
I ako zalutam u sumporno grotlo, u magmu
I budeš mi nestala iz očiju i sa vrhova prstiju,
Već si se naselila u Misao, u dijafragmu,
Gde ćeš stanovati dok se ne predstavim
I povesti me u evharistiju.
Nebojša D. Stević
_______
Foto: Free NET
