dr Marjan Urekar - Odgovor znam kad ostanem sam

Iza zgrade je moderno, javno nabavljeno dečije igralište. Preko dana tu obitavaju histerične mlade mame sa malom decom koja će kasnije postati histerična, nezainteresovane tate u društvenomrežnoj komunikaciji sa nešto mlađim, uzbudljivim i manje, zasad, histeričnim damama.

Babe popunjavaju prazan prostor na klupama dok glume besplatne dadilje i kuvarice nedeljnih ručkova, sretne što su zasad još potrebne one, ne samo kvadrati u nasledstvu. Noću, teritoriju zauzimaju stariji maloletnici: huligani, dileri u nastajanju i budući političari. Urlaju, piju, lome inventar, turiraju motore, puše, šmrču, slušaju retardirane rime, crtaju kite, pišaju po prolazima – dobra deca generalno.

Kada posle dnevne smene mame i prava deca odu, a ona starija još nisu pristigla jer igraju igrice, jedan srednjoškolac svako veče sedi sam na ljuljašci, sa kapuljačom preko glave.

Ne iživljava se, ne pije, samo se mirno, skoro hipnotički, ljulja i ljulja…

Kada se rodio, odmah su mu u ruke dali mobilni – „Nemoj da smaraš roditelje!“, rekli su mu.

Okolina mu je gurnula u krilo drogu, keš, nasilje, kockanje, sise, dupeta, rijaliti, bahaćenje, mržnju, plitku zabavu i još zabave. Još nije ni postao punoletan, a već je potpuno formiran proizvod.

I on sedi tako na ljuljašci i ljulja se, između dva sveta koji se ne preklapaju.

I oseća kako je nešto propustio ili preskočio.

I ne zna šta da radi sa tim osećanjima, jer osećanja su za slabiće.

Nije mu jasno zašto ovo radi, ali radi.

Samo da ga neko ne vidi. I još samo malo, samo još par puta da se zanjiše.

Ljuljaška škripi.

Dugačke noge mu stružu o šljunak ispod.

dr Marjan Urekar