Hteo sam da ćutim
Ne stavljam zastave,
ne znam ni jednu koja nema
fleke od krvi.
Ne volim ovaj elektronski geto
oko koga su razapeli nevidljive žice.
Ne volim kad na rasprodaji empatije
postave božićne sijalice...
Ne volim proroke kad podmazuju
puščane cevi.
Ne volim sva ta isprovocirana osećanja,
zaključane svetove besa,
besne pse privida,
mukotrpne osvete što zriju
u pohvali Bogu, ispred oltara,
ugarke koji tinjaju po granicama razuma,
neosedlane pramenove magle,
giljotine sećanja.
Ne volim famu o poštenju,
o ljudima prepunim ljubavi,
najčešće prema sebi,
što liči na švajcarski sir
i kad ljubav prema drugima guraju
u te šupljine.
Ne volim da budem zamorče
u alhemičarskim eksperimentima moći,
zgroženi svedok eksplozija,
čiji su fitilji goreli dugo,
kraj naših odlutalih misli.
Ne volim tektonske poremećaje sna
što mi svet pocepaju na pola,
gurnu na staze bez putokaza,
da besciljno hodam
kao hodočasnik beznađa.
Ne volim vence što sijaju u mraku,
ne nosim ih nikome ili nosim svima.
Poštovanje onima što su ispisali
svoj deo knjige o mrtvima,
teško je to štivo
i moram da čitam između redova.
Meni samo ljubav ostaje,
ona retka, ljubav prema drugima.
Ne dam da u nju nasele
glinene golubove.
Ovo više i nije mrak.
Ovo su pobesnele senke bezimene tame
taktički raspoređene po našim mislima.
Al’ zar je ikada bilo previše milosti
u igri oko prestola?
Goran Matić
