Incident zataškavanja ljubavi
Znaš da ne postoje savršene reči
Samo te mrvice
Koje su grebale nepce nekog boga na samrti
Bacamo ih za sobom da bi se vratili
Bojim se da ta mesta ne postoje
Ljubav je jedino korisno što smo pokolonili vremenu.
Zauzvrat, ono nas čini vidljivim u tudjim snovima.
U limanu tvog oka počinju seobe ptica
Tu se radjaju tvoja deca
I tiho došaptavanje jeseni sa našim koracima
Kada tišina u nama postaje tako suva
Da je moramo pokvasiti suzama
Nešto moje struji tvojim telom, kažeš da je to ljubav
Možda naše senke traže dom.
Šta je to što pokriva naše skelete
To nešto živo spremno da uništi sve oko sebe
Zar je jedino čime se možemo hraniti naša glad
Mnogo toga je sakriveno izmedju reči
Naši svetovi su gradjeni tišinom
Ali ruke neimara su umorne
Previše znoja su obrisale sa čela.
Naši su strahovi pravi
Objašnjenja koja dajemo sebi su laž
Udaram u zidove oslikane freskama
Boje se ljušte u moje snove
Više ne znam
Da li se približavam bogu ili služim kaznu
Znam ,reći ćeš da nikada nije bilo vremena
Zagubili smo ga u nama samima.
Ako ne vidimo jedno drugo u istom trenutku,
Kako to nazivamo
Kada te tražim pronalazim sebe u klopci za ptice
Onaj ko previše plače boji se da upozna sebe
Tražim taj komad neba zagubljen u tvojim očima
Čini me ravnodušnim to trganje vetrova sa stranica sećanja
Ipak, kada te pokušam opisati olovke ožive
Čime sve pokrivamo naše slabosti i u ime čega
Sve se jednom ruši osim strepnje
Tišina je zemlja varvara
Osmehom pojednostavljujemo stvari
Odakle to raste naš ponos u koju smo noć mimikrije zalutali
U čemu to postajemo dobri gubeći bitke protiv sebe
Trebalo je biti prosto
Dva leptira zarobljena u istom zrnu ćilibara
Goran Matić