Incident zataškavanja ljubavi - Goran Matić

Incident zataškavanja ljubavi 

Znaš da ne postoje savršene reči

Samo te mrvice

Koje su grebale nepce nekog boga na samrti

Bacamo ih za sobom da bi se vratili

Bojim se da ta mesta ne postoje

Ljubav je jedino korisno što smo pokolonili vremenu.

Zauzvrat, ono nas čini vidljivim u tudjim snovima.

U limanu tvog oka počinju seobe ptica

Tu se radjaju tvoja deca

I tiho došaptavanje jeseni sa našim koracima

Kada tišina u nama postaje tako suva

Da je moramo pokvasiti suzama

Nešto moje struji tvojim telom, kažeš da je to ljubav

Možda naše senke traže dom.

Šta je to što pokriva naše skelete

To nešto živo spremno da uništi sve oko sebe

Zar je jedino čime se možemo hraniti naša glad

Mnogo toga je sakriveno izmedju reči

Naši svetovi su gradjeni tišinom

Ali ruke neimara su umorne

Previše znoja su obrisale sa čela.

Naši su strahovi pravi

Objašnjenja koja dajemo sebi su laž

Udaram u zidove oslikane freskama

Boje se ljušte u moje snove

Više ne znam

Da li se približavam bogu ili služim kaznu

Znam ,reći ćeš da nikada nije bilo vremena

Zagubili smo ga u nama samima.

Ako ne vidimo jedno drugo u istom trenutku,

Kako to nazivamo

Kada te tražim pronalazim sebe u klopci za ptice

Onaj ko previše plače boji se da upozna sebe

Tražim taj komad neba zagubljen u tvojim očima

Čini me ravnodušnim to trganje vetrova sa stranica sećanja

Ipak, kada te pokušam opisati olovke ožive

Čime sve pokrivamo naše slabosti i u ime čega

Sve se jednom ruši osim strepnje

Tišina je zemlja varvara

Osmehom pojednostavljujemo stvari

Odakle to raste naš ponos u koju smo noć mimikrije zalutali

U čemu to postajemo dobri gubeći bitke protiv sebe

Trebalo je biti prosto

Dva leptira zarobljena u istom zrnu ćilibara

Goran Matić