Iz knjige ´´Žena lavica i vučica – Svetlana, Ceca, Todorović

RADMILA I STANOJE - odlomci iz priče

Moja majka se rodila deset meseci posle nemačke in¬vazije na Poljsku i početka Drugog svetskog rata. Kada je izvršena invazija bombardovanjem Sile Osovine na Kraljevinu Jugoslaviju, ona je imala nepunih petnaest meseci. Neću vam pričati o njenom ranom detinjstvu. Ni ona se toga perioda ne seća. Ispričaću vam životnu priču njene majke Radmile, moje bake i deke Stanoja. Počela sam sa pričom o svojoj majci, kako bih vam predstavila zbivanja u kojoj je bila Radmila, početkom rata, kada je ostala sama sa detetom.

Radmila je rođena je u selu, u planini iznad Ivanjice, gde su uslovi života bili surovi, a ljudi još suroviji. Bio je to život okrutan u nemaštini i teškom radu, čiji su plodovi oskudno rađali na jalovoj zemlji gde je više kamenja nego same zemlje za obradu. Od malena je sa odraslima iz kuće išla u nadničenje u bogatije kuće.    

Deca su uglavnom čuvala ovce, po njivama i livadama sakupljala kamenje, kako se ne bi lomile kose, ašovi i motike. Branje pasulja, čišćenje kao i trebljenje pšenice, zobi i druge lakše poslove. Iz skromne kuće udala se mlada za čoveka koji je bio puno stariji od nje. Nije se ona ništa pitala, a ništa nije ni znala. On je imao pedeset pet godina, a ona dvadeset dve. Preselila se kod supruga u selo blizu Aleksinca. Stanoje je imao četvoro odrasle dece iz prvog braka, koji su bili stariji od nje, oženjeni i udati.

-----------------------------------------------------------------------------------------------------

Udali su je roditeljipo svom nahođenju. Dali su njenu mladost i lepotu za udovca puno starijeg. Ko zna, kakva li je sudbina na njemu ostavila traga i šta nosi u grudima. Proživeo život, izrađao decu, a ona mlada, željna svega. Ni na prela, ni vašare nije išla. Došao je iz dalekih krajeva da je vodi u nepoznato, daleko od kuće.

Sada se ja, opet, pitam da li se ovakav život može nazvati sreća ili nesreća? Naš narod je mudar kada je govorio, da u sreći ima nesreće i u svakoj nesreći ima i sreće. Nikada se ne gleda samo sve crno ili belo. Ima tu još puno nijansi boja između te dve boje. Koje boje joj je bio dalji život sa Stanojem, daleko od kuće, u okolini Aleksinca? Narodna mudrost se pokazala tačna u slučaju Radmilinog života. Život je tekao i sve je rekao. A ona? Ona je ćutala, trpela i išla dalje, kao lavica i vučica spremna na skok, za odbranu i napad.

-----------------------------------------------------------------------------------------------------

Kako je bio puno stariji i čovek sa iskustvom, voleo je svoju mladu ženu. Bio je pažljiv prema njoj. Kupovao joj je, za ono vreme, divne haljine kako su nosile gradske devojke. Visoka, vitka izgledala je kao dama otmenog držanja. Prve godine braka dobili su kćerku, moju majku Danicu, a ne dugo zatim, počeo je rat.  Njegove posledice osetile su se u selu, kao i u kući Radmile i Stanoja. 

Stanoje, bio je vredan čovek. Sadio je i gajio duvan, iako je u to vreme bilo zabranjeno uzgajati ga. Kada duvan bude osušen i suv, išao je pešice prodavajući ga po selima. Dane i noći je provodio na putu, daleko od kuće. Nikada nije prenoćio na istom mestu, a mnoge noći je spavao pod vedrim nebom. Nosio je novu isporuku duvana gazdi, koji je trebao da mu isplati dug od ranijih isporuka. Radmila je znala kod koga ide. Dugo je vremena prošlo od kada je otišao. Trebao se već odavno vratiti. Nije ga bilo, a nemir u grudima koji je osetila stvarao je sumnju, da se njemu nešto dogodilo. Nije mogla više izdržati. Sa nadom u srcu da je dobro, sa detetom u naručju, pošla je da ga traži. Na njenu žalost,  nije ga pronašla, ni  tada, ni kasnije. Nije imala ni neki nagoveštaj, šta mu se desilo i kako je nastradao. Ljudi od ugleda i vlasti su njoj i njegovom sinu, koji je takođe pošao u istraživanje, zapretili, da se više ne raspituju. Pretili su im rečima, da se može i njima desiti, da ih „proguta mrak“. Čak i po završetku rata, u posleratnom miru dobijali su isto zastrašivanje i pretnje. Neko moćan i ugledan je stajao iza svega. Vlasti su se promenile, a odnos prema istrazi ostao je isti. Nisu smeli dalje da ga traže.

-----------------------------------------------------------------------------------------------------

Ostala je, tokom rata, sama sa malim detetom u domaćinskoj kući punoj živine, stoke, sa obrađenom baštom i njivom. Vredno je radila da prežive. Različite vojske, partizanske, četničke i fašističke, su naizmenično prolazile kroz selo. Tukli su ljude, ubijali, otimali i uzimali iz kuća sve što su našli i što im je trebalo. U većini slučajeva, na kraju, i kuće su palili.

Radmilu su, vrlo često ispitivali gde joj je suprug. Ni nju nisu mimoilazile batine, omalovažavanja i poniženja. Govorila je da nema muža, da je udovica. Tek tada su počinjale torture batinama. Partizani su je tukli, da prizna da je otišao sa četnicima. Četnici su to isto radili prisiljavajući je da prizna, da je otišao u partizane. Nemci su nešto vikali i tukli. Ona ih nije razumela šta govore i šta hoće, a ništa dobro nisu hteli. Jednom prilikom su baku sa detetom u naručju presreli na putu od njive do kuće. Više se nije sećala ni ko je to tačno bio, od gore pomenutih. Dok su je nemilosrdno tukli, sa nje su pocepali odeću. U naručju je držala svoje malo nezaštićeno, uplakano dete. Njima nije smetao detetov plač. Jedan vojnik joj je oteo dete iz naručja, podigao ga u vis s namerom, da baci bebu na zemlju. Borila se kao vučica, da zaštiti i sačuva svoje dete. Utrnula od straha i batina nije osećala svoje telo. Iz borbe je izašla ponižena, ali ipak pobednik. 

Uplakana, ponižena, rastrojena žurila je kući sa svojim čedom. Rojile su joj se misli u glavi, a strah je postajao sve veći. Što je više žurila kući, sve je sporije išla. Stid je obuzeo šta li će ko pomisliti. Da li se na njoj vidi šta su joj sve radili i kako su je zlostavljali? Imala je utisak, da joj sve na čelu piše. Više bi volela da su je ubili, da ne živi sa ovom sramotom.  A ona je samo jedna udovica više, koja pravu istinu, o smrti svog muža ne zna. Umivala je dete u naručju, svojim suzama. Predugo su trajali trenuci odlaska do kuće. Šta su joj uradili da prizna, a ona priznanje nije imala?

Njen Stanoje je, samo, bio dobar suprug, vredan čovek i brižan otac. Nisu ga interesovali ni jedni, ni drugi, ni treći. I šta je tada bila kriva Radmila, a šta je bila kriva njena beba? Bila je kriva, što je bila udata za njega? Za poštenog Stanoja. Ili je možda bila kriva što je ostala živa, da brine o svom detetu? To svakako nije saznala do kraja svog života. A da je bila kriva što se našla na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, sa bebom u naručju, svakako je za to bila i te kako kriva!?

U ratnim uslovima najveće zlo se nastani u malim sitnim dušama i lošim ljudima. U njima dođu do izražaja najniži porivi, pohlepa, zavist, izopačenost i želja za iživljavanjem da se ponizi neko i da se krade. Priklanjaju se okupatoru i stiču pozicije. Postaju neki novi moćnici. Ponekad su to poznanici, komšije, pa i prijatelji, bez stida otimaju i ubijaju. Postaju opake zveri sami sebi veliki i moćni. U tim uslovima stradaju dobri ljudi koji gledaju svoja posla i vode miran život. Nama je Radmila, pričala samo o batinama. Da li je bilo i silovanja? Nikada nije htela reći šta je sve doživela i preživela. Fizički slabiji pol, žena nezaštićena i bez pomoći više nije mogla izdržati, ni sav taj težak rad, ni sve torture od raznih ljudi i razne vojske. Odlučila je, da se vrati u selo, u roditeljsku kuću.

Radmilin život se nastavio sa dosta patnje i nesreće sve do kraja njenog života. Kao da ju je neko prokleo onoga dana kada se rodila, da nikada u životu nema sreće. Sve nedaće ovoga sveta su je pronašle. Mučila se i zlopatila, nesrećna do zadnjeg dana života. Imam potrebu, da joj se odužim još od kako je preminula i da u pisanoj formi sačuvam istinu o nesrećnom životu kome su „kumovali“ zli ljudi i napravili zla vremena.