Кad ne budem ljubila
Poklanjam se, sa pozornice siđoh
za život jedan bilo je dosta,
praštam suze, čekanje i snove,
iza svake varke jedna nada osta
Silazim polako, ne zadrhta stopa
poslednji su koraci jaki kao stena,
gledam ispred sebe, pogled skitac nije
ko nekad vremena za traganje nema!
Posejah jasmin, ruzmarin i nanu
da mirišu nekom, leče ga i hrane...
kad ne budem ljubila znaću da nisam
sejući trajanje protraćila dane.
Poklonih se publici koju činim ja
ona koja plače i sa mnom se smeje
kojoj račun polažem kad kulise padnu
zbunjenoj kojoj uvek jasno sve je…
Uloge su razne koje život sprema
kažnjava, uči, iskustvima dari
kad značenje tražim on mi staze tvori
kad slepa niz ambis, za mene ne mari!
Кačim ogledala, iznutra i spolja
okasneli račun za sanjive želje,
raspleteni redak u tkanju sudbine
nit srme u mraku ispustiše prelje.
Poklanjam se na bis, život ipak to je
kleknuti još jednom pred ranjene sne
i sići sa bine onda kad je vreme
ranije od posle, kasnije od pre…
Lela Marкović