Kamen-remen krug - Vladimir Vuković

Kamen-remen krug *

I nož i bes i rog

jadnost moju izriga;

a mrtvih sveudilj nekih

stratišta i zgarišta

spaja i spaja rov.

I jurišam, i bubnjâ krv

sve dublje me ukopava.

I ubijem,

i u bubreg kao tane

moja udari me smrt.

I taštinom tu pa tu

ocem petlja.

A svićem sa himnama.

a s večeri gladno

nestaje me za sećanjem.

I glasno iz mesa jarom

objavi se vrag.

I grozom zakrešti ćuk

i zakrvavi trag.

I sečivo kad trzavo

zaseče vrat;

i čoveku čovek – dušu porekne brat;

jarno sve svemu paklom

suludi postane strah.

Ropstvo slobodnom – pritegnut za mrak

i sve ponornije gde?

I prokletstvo što tami

obdanici najam neki –

razdužiti ubica dug.

Sve dalji –

zakopan.

Beskorenom kamenim

nikada jami ne zatvaram krug.

Skameniku iz šuplja srca

to znano grune tmuše grak.

I već bez čuda,

na ramena oba

nesagledno taman svoj ne vidi zrak.

I nož i bes i rog

jadnost moju izriga;

a mrtvih sveudilj nekih

stratišta i zagrišta

spaja i spaja rov.

Vladimir Vuković

* Po pesmi „Tuga u kamenu” Momčila Nastasijevića.
 (Iz rukopisa)