Kao da je juče bilo

Provlači se seta nečujno

kao trag kroz maglovita jutra.

Nadolaze sećanja lagano

kada smo čekali da nam svane

to novo bolje sutra.

Lišće se s jedva čujnim uzdahom

otkidalo, opadalo nošeno vetrom.

Kao suze kad krenu bešumno,

kapljice kiše cede se s golih grana.

Odlaze na put čela naborana.

Stare uspomene s kišom kucaju na prozor .

Puno je bolnih rana, tužan je ovaj prizor.

Zajedno stižu u onaj prokleti, sudnji tren

kada si se u odsjaju svetlosti s kapima slio.

Od mene otišao u nebo i u večnost preselio.

Možda mi je danas svanulo

to tako davno očekivano sutra.

Možda je svanulo al’ mu se više

bez tebe ne raduju usne moje.

Još u samoći čekam ruke tvoje.

Ovoga jutra samo izbledele slike,

sa dna zaključanog starog ormana,

zamirišu na tebe toplim sećanjem.

I više je toga, nego što se stvarno zbilo.

To srce sebe zavarava, tako snilo.

Reka vremena život mi nosi

brzacima u vrtlog, sve u začaran krug ,

Tako to predugo traje! Ne mogu dalje!

Valja sve dugove poveriocima izmiriti!

Bol i samoću u podnošljivost uokviriti.

Trebalo bi posle svega reći!

Danas jesmo! Sutra nismo!

Vrlo važno! Bilo pa prošlo!

Al’ ne mogu! Još me bole

stare rane kao da je juče bilo!

Svetlana Todorović

Pročitajte još