Lakše je zaspati sa mesečinom u očima - Goran Matić

Lakše je zaspati sa mesečinom u očima

Tu usred mimike

Na tezgi gde sam prodao dušu

Za jednu ukosnicu sa par dlaka tvoje kose

Izroniće priča po komad svog vazduha

U kome ću najzad poželeti da dišem

Gledaću u nebo kao u platformu

Na kojoj se ispovedaju ptice

Nakon što su grešile u prostoru

Možda ću zaspati a možda i neću

Naslonjen na prastaru kapiju

Kao šeret koji ispod oka gleda svet

U nekom svom dosadnom poslu

Možda ću kroz šuplju trsku šapnuti tvoje ime

Nekom nevažnom snu

I on će se dugo praviti važan

I neće ga moći ubiti prvo jutro

Ni sve druge nevažne stvari

Kojima je falilo ljubavi dok su odrastale.....

Onda..

Zid te autobuske stanice pun je čekanja

Zidovi nekada govore jasnije od ljudi

Ti dani su kao stope u vrelom asfaltu

Uvek su tu ali ih vidš tek kad pogneš glavu

Ti si volela sneg

I meni je lako da pišem o stvarima koje si volela

Dok umireš

Razumem one kojima strah ukrade boju iz kose

I zašto se pelin sadi na crvenoj zemlji

Gulim te sa dlana

Čupam te iz očiju

Misli mi liče na vrevu ogromnog grada

Postaju mi bliske tek kada ih više ne razumem

lomeći me kao potok vodu oko nekog kamena...

Goran Matić