LJUBAVNA POEZIJA ANĐELKA ZABLAĆANSKOG
TIŠINA NOĆI
Rasplini u meni svu tišinu noći
Da duša zajeca u lepoti straha
Pokaži mi pute iz svoje nemoći
Kad prstima taknem vrelinu ti daha
Skloni se u mene ispred svih oluja
Pre nego crn oblak u oči ti uđe
Da u žilama nam krv tiho nabuja
Kad zora se s tminom zagrli najluđe
Tad reč tek zausti pre drhtaja tela
Ni suzi radosti ne daj da poteče
U pogledu čuvaš sva seoska prela
Kad u jesen plamte vatre svako veče
POGLED U
Pogled netragom luta nebo da uhvati
Ni noć, ni kišni oblak zene mu neće taći
Ni snom da ga uzmu talasi žitnih vlati
Jer tek oči jedne u bestragu će naći
Zadenut u dlanove daljinu vidi jasno
I senke i boje – u jari drhtaj puti
I prvi put s mišlju da nikad nije kasno
Uzeti i dati sve što se nadom sluti
Kapci kradu zrake – tad s paslikom živi
Rumenom prugom zore začas suton boji
I nebom uplašeni beže oblaci sivi
Jer u pogledu ovom baš isti drugi stoji
DOK SPAVAŠ
Rasula si snove mesečinom u prozoru
Dok smešak dana nosiš na usnama vrelim
Sve jasniji sebi slutim – svisnuću pred zoru
Ako s tobom budan noć i sne ne podelim
Sva modrina neba po tvojim grudima titra
U mojim očima pogled gladne same zveri
I znam – već silno želim pre sunca, pre jutra
Da znojavim dlanovima raskrilim ti dveri
Dotaknem li usnama san ispod trepavica
U buđenju žene sva noć će da izgori
I strašću se razlista najčednija latica
U nama će s puno bure dan da zažubori
TIŠINA VREMENA
Ništa me ne boli sem očiju njenih
Misli su mi prazne samo srce kuca
Hladno od pljuskova suza zaleđenih
U zaboravljenim izgrevcima sunca
Ništa me ne boli sem noći u danu
U pogled mi stao zid kameni ceo
I osećam dah njen na umornom dlanu
Dok između nas je sav od ćutnje veo
Ništa me ne boli sem umor vremena
Obešene o vrat kazaljke što ćute
U tragu usana nada zaturena
I dodiri što ih obzorja još slute
Ništa me ne boli sem jutra dalekog
Gluvog od cvrkuta ptica s grana tuđih
I ramena moga samo za nju mekog
Ništa me ne boli sem snova najluđih
SMERNA
Gledam tvoje grudi požudama drugih
I tvojim pogledom što za mene gori
Slušam dah na usni oblika im golih
Dlanovima onih koje slutnja mori
Gledam – pijani su od tvojih usana
U magnovenju svima si u čaši
Pohotne ih misli bole kao rana
Svaka im se želja od istine plaši
A ti sva od strasti tiha kao sena
U moje damare upijaš se verno
I sve čari ženske čuvaš zanesena
Razbludna tek za me – ženo večno smerna
TRAŽENJE
Tražih te u mislima vekova prošlih
U tajnim osmesima dvorskih dama
U bolu robinja čežnjom odevenih
A ti uvek beše u dnu mi osama.
Tražih te u vinu: trezan, pijan, gorak
U kaplji meda na mnogim usnama
A ti izmicala - večnost i korak
Ili uvek beše u dnu mi osama.
Tražih u ćutanju čistih osećanja
U igri strasti zabludelog plama
A ti me čekala iza kajanja
Ili uvek beše u dnu mi osama.
DVOJE
Spoznah s tobom sopstvenu celinu
U poljupcu sve što ćutnja zbori
Jutru čednost i strasti suštinu
S tobom osmeh ukrao sam zori
S tobom videh ponoć kako sviće
Mesečinu u podnevnom srebru
S tobom spoznah u starcu mladiće
Uzdah čuvan u vitome rebru
U drhtaju tela zagrljenih
S tobom spoznah i druga u ženi
U zasenku snova porušenih
S tobom nađoh korak izgubljeni
S tobom osmeh ukrao sam zori
Jutru čednost i strasti suštinu
U poljupcu sve što ćutnja zbori
Spoznah s tobom sopstvenu celinu
* * *
Anđelko Zablaćanski, rođen 1959. u Glušcima u Mačvi. Piše poeziju, prozu i aforizme, prevodi s ruskog. Knjige pesama: Ram za slike iz snova, 1992; Igra senki, 2004; Ptica na prozoru, 2007; San napukle jave, 2009; Raskršća nesanice, 2011; Pijano praskozorje, 2014; Mali noćni stihovi, 2019, Noći vučjeg zova, 2020. Zbirka aforizama: Palacanje, 2006. Knjiga proze, satirične poezije i još ponečega: Iza linije, 2020. Priredio i preveo zbirku ruske poezije Od Puškina do Kapustina, 2019. Pokretač je i glavni urednik časopisa za književnost Suština poetike.
Član je Udruženja književnika Srbije.
Živi u Glušcima.