Malena
Sve godine tvoje ja dvaput
u sebe mogu da stavim,
i da ostanu još koje,
one - što se pred Bogom kriju,
a pred đavolom ne broje.
Sve strahove tvoje ja davno sam umro,
i vaskrso pre tvog prvog dana...
Moj krst je davno svoj grob video,
mnogo pre tvog prvog nadanja,
prvih želja i prvog srama.
Eh, malena, reči su kao mač;
što ih više iz korica,
odnosno iz usta vadiš
sve su željnije krvi.
Sve više o osećanjima govore,
a sve manje osećanja imaju.
Postaju prokleta rutina;
porcija unapred isplakanih suza
koje po potrebi podgrejavaš
za svaku novopridošlu bol,
plačući za njom,
a misleći o nekoj koja je stvarno bolela.
Ma-le-na...
A sve snove tvoje
još od kad je proklela moja java;
probudile grešne zore-
prekrio miris tamjana,
miris sena i požutelih jesenjih trava.
I na mestu detinjih rana na kolenima tvojim
kod mene čitav vek ožiljci stoje;
kao podsetnik šta se zaboraviti mora,
da bi se uprkos svemu moglo hodati-
ponekad u društvu sam,
ponekad sam u dvoje.
Malena, malena, ma-le-na...
Pesme su samo uzalud potrošene priče,
bunar patnji, i ispovest pogrešnim ušima.
Dubina koja se nekim plićakom vode završava.
Živeti van stihova, znači živeti srećno.
Nikola Trifić
