Medaljon - Sarabela Drljan

Medaljon

Kažu, srećni ljudi gledaju šta sve imaju, a nesretni ono što im nedostaje.
Jesam li nesretna? Nedostaje li mi šta?
Da.. Život meni nedostaje. Moj.
Uzeše mi ga iz ruku a da slast nisam okusila. Oteše ga od mene. Zgaziše mi snove, zatočenik postah.
Nije me bez razloga moja baba opsovala i pljunula kada se rodih.
-Pu! Kučka se okoti i kučku dobi!

Napadoše je, a ona samo jad svoj izbaci. Ožalila me na rođenju. Znala je moj usud. Zato je i plakala u sebi. Samo žena ženu može razumjeti. Samo mi znamo našu sudbinu.
-Prokletinja govoraše baba.

Da, mila moja, majčice druga, jesam prokleta.
Jesam. Oteše mi sreću, sve..
Uzdahnuh duboko da zaustavim suze da ćerka ne primijeti.
-Mama, hoćeš li sok? Idem da nam donesem dok traju reklame
-Neću..
-Ok
E dušo moja, da samo znaš kako za tobom patim, šta li će tebe snaći...
Trljam medaljon oko vrata, zlatan ali odavno izgubio sjaj.
U njemu slika. Svaki dan ga kunem. I njega i sebe. Medaljon je moj okov i samokažnjavam se noseći ga. Prkosim mu. Neka zna!
-Mama, ima banana, hoćeš?
-Može srećo moja, donesi.

Još se sjećam tvog šamara, još me boli i peče. Kada si došao onaj dan sa viješću da me udaješ. A još bih dijete. Za tvog najboljeg druga, jer mu duguješ zahvalnost.
Ja sam bila roba za tebe . Koliko te preklinjah, ali tvoja riječ bi zadnja.
Živu me sahraniste taj dan. Zbog vas nisam spoznala ljubav, ne znadoh šta je strast, želja. Ne čuh izjave ljubavi, tepanje. Ne bijah milovana požudom. Srce mi nikad plamenom ne goraše. Oči nikad ne prestaše da liju suze.

Ćutah zarad tebe. A ti mene kao lutku dade. I kamen, pa zna svoju namjenu, a ja vrijednost svoju nikad ne dobih.
Neka si proklet! Kad te istovremeno i volim i mrzim. I praštam i kunem. Zar može čovjek oboje?
Umjesto ljubavi dobih prazninu. Hladna kao morski kamen na dnu, duboko zaronjen u tamu gdje sunce ne dopire.
Moj tamnučaru, moj oče. -Mama.. Mama ejjj
Trgoh se još ošamućena, reci?
-Ja te zovem ti ništa. Pitam te šta se dešava sada, jesu li pobegli?
-Jesu, uzeli su se za ruku i pošli. Uprkos svima, uprkos svemu. Snažnije oluje od ljubavne na svijetu ne postoji. Ona uzdiže i ruši.
Eh kćeri moja...i za tobom ću pljunuti.                                                                     

                                                                                                                                         Sarabela Drljan