Mir
Ujutro je sve bilo u redu.
Pokupio je svoje razbacane kosti,
Popio kafu sa materom
Koja samo što je doputovala
Iz Novog Jerusalima, obučena u haljinu
Koju je nosila u svečanim prilikama:
Za Vaznesenje i Drugi Dolazak.
Nije izula cipele tihotapke,
Orošene plavetnilom iznad Vučitrna,
Žureći nazad.
Osvrnula se i osmehnula mu par reči:
Ostala sam te željna, sine
I dobro mi je tamo, ne brini i čekaj,
Ovo je mesto za čekanje.
Ali kad se izvukao iz ogledala
umio, obukao,
Zakoračio u dan koji je srljao u noć,
Zaputio ulicama, govorio besede
Koliko ga je grlo nosilo:
Prikazama bez čula, grabljivicama
I ponekom prolazniku
Koji se spoticao o svoje novo odelo,
Da je najpre rođen kao ideja,
Niko se nije obazirao, čak ni on sâm,
Dok ga jedna ulica osvetljena purpurno
Nije odvela u snežne vrhove,
Iza kojih nastaju prirodne pojave
I najzad čuo, ali samo odjek svog vriska:
U Svemiru sam i u Svemir u meni,
Mir...mir...mir...
Nebojša Dragomirov Stević
_______________
Foto: AI
