Mirisali smo na san
Jul, more, miris nara.
Srela sam te u jednoj
od ulcinjskih ulica,
sa pogledom punim prikrivene sete
i rukama boje slonovače.
Bio si tužno biće, iako si voleo
stihove Petra Petrovića Njegoša
i šetnje starim maslinjacima.
Postali smo prijatelji.
Obilazili smo napuštene solane
i slušali tupe udare čamaca o dokove.
Noću smo među stenama
prizivali zvezde
da nam sanjaju na dlanovima.
Danju sakupljali pesak
i gradili peščane zamkove u našim srcima.
Trčali smo ka dugi i u susret čergama,
koje su dolazile i odlazile.
Mirisali smo na san
nad večito zaljubljenim
vodama Bojana – reke.
Voleli smo naše prijateljstvo,
Čemprese i more.
Više nema leta, ulica crnogorskog primorja.
Okružuje me Panonija.
Stojim pored opustele katedrale u gradu.
Nedostaješ mi.
Mirjana Štefanicki Antonić
