Na izvorištu
Na izvorištu sopstvenih izlučevina, misao
nimalo pasivna tumači njeno prisustvo.
Okrenut leđima postanju prilazim ispovesti kucanjem o kosti.
Zaklativši, zapuštenim vidicima iznad kolena.
Zanjihana u kukovima po nepregledu, po suzama što se pare.
Nikad ne zamonašivši se na njenim grudima.
Obgorelo podne majsko, natopljeno njenim mlekom
pozajmljenom svešću lebdi zaklanim vetrom,
trošeći nedostojne vremenu što bi da vratimo unazad
pod kamenom za uzglavlje, po pesku, ivicom otužnih isparenja
po isplakanom rastajalištu gde krv se ne odaziva
prosipa se, brojim je.
Blatnjavim stopalima opkoračivši usne
na kojima se porađa njeno ime.
Noć nakon ukopa, bacila mi zemlju na oči.
Za njen se znoj držim
jer, tek će šuma biti.
Odvezala mi grob, izlistavši u grču uzletele sne
pod kišnim nebom, na padini njenih leđa
vetar davi ptice,
vičem crnu vodu,
noć me ne diše, prerezanim grlom po kome cvetaju reči
u pupku, pepelom zgrušana, jer ponestaje mi stvarnost
i konačno, obućiće mi kaput, oslobodivši me glasova
ne deleći psihozu, odlazi iz ogledala ne otvarajući moje fioke
naslonjena na upletene stidne dlačice
pomalo uznemirena iluzijom o veličini
vatre
po modrim usnama,
u zubima drži podne.
Bog se kupa u njoj i nebo podiže visoko.
Vojkan Milenković