Napisao bih pesmu o ljubavi
Sećam se prvog dodira
i kako si hodala na prstima da ne probudiš svoj plač.
Ali, ne sećam se ranog leta ni tvog mirisa.
Ta noć je bila zavesa što se spušta na predhodni deo života
i moje su oči bile nit koja zašiva svetlo i tamu
kao dva dugmeta košulje sa dva lica.
I ne znam kada si postala voda
i ne znam da li sam te napravio od traga karmina na toj košulji.
Mogla si biti kap znoja, suza ili stalaktit.
Sećam se zvuka prvog tramvaja i kako si drhtala,
čaše vina koja je skakutala po stolu.
Ali ne sećam se trenutka kada se ljubav pretvorila u klupko
koji više nijedna bol ne može razmrsiti.
Kao da je neka smrtonosna bolest kad prestaješ biti čovek
I ostaješ sam sa svojim strahom.
Kao neki strašan vetar, koji lomi zglobove
u krilima ptica.
Al ne sećam se jutra kada sam te gledao poslednji put,
ni te strepnje koja te nije bila dostojna.
Sećam se da smo brisali krv sa usana
i da u njima nestajem kao kašičica meda.
Pružio sam ruku iz tog živog blata,
tek da je osetim na tvom obrazu
I reči su ostale za nama kao hrpa metalnog otpada..
Nikada nisi shvatila da istu tišinu moramo udisati
da bi bili jedno.
Ponela si sa sobom onaj deo mene koji si želela da mrziš,
ponela si vetar u glasu i ne znam šta ćeš sa tim...
Onda... mislim
Hoću li ugledati strah i u njenim očima
kada je budem učio da se ljubi kao ti,
kada je budem učio da me dodiruje kao ti.
Hoću li imati osmeh na licu kada je budem učio
da me ubija kao ti...
Goran Matić
