Ne brinem
Znam da je moja stvarnost nespretna
kao devojčica na prvom času baleta.
Znam da mi je život sjeban
po nepoznatoj matematičkoj formuli
i da retko plačem kad mi se nož
vrti u stomaku, ali ne brinem.
Znam da mogu uzeti mastilo
i napisati dobru pesmu.
Saviti je u zadnji džep
i sesti na mokru klupu.
Nek od nje ostane samo Roršarhova mrlja,
onda dugo tumačiti kišu kao blagoslov ili kletvu.
Možda kao promašeno detinjstvo
kome fali neka karika i ne mogu odrasti,
al ne brinem.
Mogu da kažem da je svet truo
i da će svi drvoredi jednom upasti u zemlju
i moraćete da pustite vrapce
da spavaju u kutijama za hleb.
Ako se na kraju i zvezde slome
preko kolena vremena
tražiću smisao u ovih par godina.
Al, zaista, ne brinem
Ja sam onaj pauk u ćošku
što hvata u mrežu
komadiče sopstvenog života
i gladan sam, uglavnom.
Ma vrag da ga nosi, ne brinem,
moje su ruke na njenom obrazu
a vaše su ko zna gde.
Goran Matić
