Ne volim te kao kralja
Ne volim te kao kralja,
ni kao vojnika na straži što otadžbinu brani.
Ni kao brata, ni kao prijatelja, ni ljubavnika.
Volim te ko što smo kao deca voleli,
između srca i glave.
Volim te potajno između bola i radosti.
Suzama kreposti.
Volim te kao more koje je je izgubilo svoje hridi i korale
i brodovi što njime plove lutaju u mraku lepote
brodoloma tela i duše.
Volim te poput ekvatora.
Volim te ne znajući zašto, ni do kad, ni kako.
Volim te izgubljenim ponosom, zovom daljine
u sebi i potražene istine.
Volim te i bez tvog prisustva.
I kad mi je duša pusta, volim te...
Iako mi glava na tvom ramenu ne spava
i tu, pola mene ostalo je da srce maljem odvaljuje.
Volim te tako da te podižem
iznad oblaka, zvezda i tmine,
iako si moju na nebu ugasio.
Ana Smiljanić
(iz zbirke „Videla sam te izbliza“)
