Neću - Mirjana Bekčić

Neću

Neću da me voli pesnikinja

Ona umire kada ljubi

I u beskonačnost me baca

Ona se gubi u maštanjima

I ruke rukama ne naziva

Ona srce glavom plaća

Ona ne spava i ne hoda

Ona često žmuri i zamišlja da je život bajka.

Neću da me voli pesnikinja

Ona ne zna šta je stvarnost, šta java

Ona ne zna da pliva

Samo bestežinski pluta

Ona nije ni žena, ni vila, ni Sunce

Ona je jesen u proleće

I leto u sred zime

Ona je slatko - kiseli sazreo nar

U vreme kada mu vreme nije.

Neću da me voli pesnikinja

Ona krv vidi u mnogo boja

Ona oči poredi sa svemirom

I u bespuću traži spas

Ona zvezde za večeru sprema

I doručak preskače zbog želje

I nemira neke nove slutnje

Koja joj bljesne iznad obrva

Ona nosi crvene rukavice

I miri se sa grešnicima

Na koje bacaju kamenje.

Ona čuje daleke jecaje

I stena je osetljiva

Ona je zlatno runo odbeglo od jagnjeta

I raskoš između andjela i đavola

Ona zna da razgovara sa bubama i pticama

I samo liči na rajski plod

Iz kog naizmenično izviruje i Lilit i Eva

Ona sanja lavine slobode

I s ushićenjem gleda u ponore lutanja.

Ona je krotitelj zmajeva

I duša deteta što prekasno odrasta

Ona sebi neotkrivena

Otkriva gorku ćud raznih usuda

Ona je voda u bezbroj agregatnih stanja

I nikada ne znam da li će ispariti

Ili biti kap nasušna na mojim usnama.

Necu da me voli pesnikinja

Jer mogao bih umreti

Tek tako

Umreti za njom.

Mirjana Bekčić