Ničija pesma
Ona je siroče, deveto dete,
za koje nije bilo sise.
Nisu je primili u zabavište: Nije „pogodna“,
pelcovana, prskana...
Šunja se obodom grada, bere zeleno voće s međa;
ničije, ko i sama što je.
U vučju zimu, krade salamu od uličnih pasa.
„Krasno plešeš, curice“,
(dobaci prolaznik)
-pleše, da se ne bi smrzla.
Ona je romska devojčica, obnevidela od gladi
što tiho poje, dok
ritmično udara leđima o ledeni zid banke
Ona je premlaćena žena što se opet smeši.
Njena je pesma puna sunca i cimeta i neba i
slobode.
Ničija, svakoga voli.
Ona je slavljenje Života.
Ana Pravilović
