Novo odelo - Nebojša Dragomirov Stević

Novo odelo 

Nakon svoje  poslednje smrti,

Dugo sam tugovao i nedostajao sebi.

Pogreb nije bio kao ostali pogrebi,

Jer nije bilo nikog, osim neba koje se vrti i vrti

Spiralno i nežno, na gore, sa ponekom suzom.

Otad, nisam video svoj odraz na površini vode,

Jedino potiljak u ogledalu, kao igru prirode,

Sa stanjima duše natovarenoj luksuzom

Da prašta neoprostivo i voli

nevoljena.

Nije me više bilo na fotografijama,

Nisu me spominjali u biografijama,

Ni na svim mestima gde su bila dozvoljena

Okupljanja ljudi za nadražaj lučenja hormona sreće.

Niko me više nije poznavao:

Prodavačica, gde sam svakog jutra kupovao,

Klela se da me nikad nije videla živog i da neće

Nijednu suvišnu reč ni ljubaznost;

Poneko je tvrdio da sam sebe pomešao sa nekim

Ko je otputovao i sada, u krajevima dalekim,

Kao begunac od kazne na patnju i bezizlaznost,

Živi sam na obali mora, miran i duhovan.

Mrtav sam, ali sačekaću Vaskrsenje i novo telo,

Koje se dobije na ispitu zrelosti, kao odelo

Za proslavu dana kad postajem punoletan

U smrti.

Nebojša Dragomirov Stević