O vodi, ladjarima i ko zna čemu
Kažu za te ladjare što imaju sedu kosu
I čije vreme leškari po sprudovima
Da umeju zubima otvoriti vaše sećanje
Kao pivsku bocu.
Kažu, da su shvatili beskonačnost
Kada su talasima počeli da daju imena
Oni kažu da sve jednom staje
Samo su klipovi motora neumorni
Dok stružu meso sa kostiju
Ponekad u granju nadju izgubljene riblje oči
Tada uz vino pevaju o mladosti
I ponekom suzom zagrizu maglu
ispljunu iz pluća trulu ikru i nakrive obrvu
Ponekad, kada je proleće gladno kiše
Pustim ih da zašiju rane u mojim ušima
Ponekad mi u ruku gurnu papirnu kesu i šapnu
Ovo su delovi tebe koje si zaboravio
Stareći negde uz reku
I prave se da ne primete moju suzu
Zamole me da im jednom napišem pesmu
Koja će znati da žonglira pticama u niskom letu
Tako starimo ti čudni mornari i ja
U papirnim smotuljcima vremena
Onda jednog dana kad naftne mrlje
Prestanu da rasipaju boje i pretvore se u krv
Potonu negde kroz čelično korito broda
A mi oplakujemo prazne sanduke u kojima žubori voda
Mada.... mislim da znam jednog koji je prevario smrt
Pretvorivši se u rečnog raka
I uvatio se klještima tako čvrsto za lokvanj
Da ga ni smrt nije mogla isčupati, avaj
Ja sam opet shvatio da je moje trajanje
Puko prostiranje moždanih talasa kroz mutnu vodu
I da pretovarajući život kao brodski teret
Sve dublje moram spuštati sidro da bih dohvatio dno
Da me matica ne odnese opet u tvoje ruke
Znam da ću svoj kraj doživeti na nekom avetinjskom brodu
Dosadilo mi je biti vetrokaz što škripi pred olujom
Jednom kad budemo okrenuti ledjima
Naše će se senke ponovo upoznati...
Goran Matić
