Pad goluba pismonoše
Čitam poruku,
reči su teške onoliko
koliko ptica može da ponese.
Moja su deca rodjena
sa mutno plavim očima,
kao odsjaj nafte.
Moju su decu učili da pužu
u poljima koprive.
Moju su decu učili da hodaju
sa strelom u peti,
otimali su im suze
pre nego što zaplaču.
Moju su decu davili u bari
kad im se pojave stigmate
u korenu šake i ujtru
kupili mrtve pijavice
sa oreolima na glavi.
Moja su deca putovala dugo
kroz staklene cevi
da žvala tudjih istina.
Moju su decu terali
da pevaju u horu,
dirigenti nisu imali ruke.
Moju su decu drzali kao zamorce,
u vašarskom kavezu pohlepe,
sa rešetkama od šećerne vune,
sanjali su na dve šake
zapišane slame.
Slali ih sa mokrim mecima
na prave neprijatelje,
govorili im da postoji bolji svet,
od ovog ovde.
Po toj logici i na ovaj su
odnekud došla,kao za nagradu.
Više i ne znam ko su moja deca,
maskirali su ih u prosjake.
U nekom paralelnom svetu
red je da svetina utihne
kad se s giljotine otkotrljaju glave
ne i ovde.
********
ADRESA: nepoznato.
POŠILJALAC :nepoznato
Ptica je letela u krug oko planete,
u nedoumici, jedino što joj je ostalo
bilo je da padne.
Goran Matić