Ponedeljak šta li je...
Oprosti vreme što ti povadim čivije sa točkova
kad osetim samoću.
Što prodjem kraj tebe praveći se važan,
ostavljajući suze kao mrvice hleba
da me možeš ponekad pronaći.
Oprosti tugo što ćemo podeliti ovaj list
iako se baš ne razumemo.
Oprosti besu što nisam gledao kuda me vodiš
I sve sam sinapse uganuo
kao da su skočni zglobovi.
Oprostite hodoćašća što sam vas obeščastio
Hodajući po oblacima.
Oni koji sijaju belo uvek brže sagore
i ja sam prihvatio tamnicu ovog tela.
ispod vrata koja sam dobro zatvorio
tek ponekad procuri mastilo.
Od mene je dosta
Izvini svete što te moram složiti kao da je ona tu
za to moram poći daleko
pratiti kosti do samog početka.
Izvini metaforo što ću je tu sakriti
tek da se ostatak sveta sakupi u kap vode
koja će ispariti.
Evo sad sam stariji za nekoliko paljenja ulični svetiljki
i volim kad mudrost baci peškir
i kad joj krv procuri iz nozdrva.
Oprosti sudbino što sam te zasmejavao do suza
a obična si protuva i nemaš vremena pa paziš
na puteve kojima se retko ide.
Oprosti i ti ponosu što sam te ispustio
i shvatio da si komad stakla
tek kad si mi isekao tabane.
Izvini i ti noći samo si korzo za zvezde
čije putanje baš i ne razumem
ali rezumem čuda koja rastu u praznini izmedju njih.
Oprostite i vi što ovo ne liči ni na šta,
što me na pola pregrize njena reč
a ne neki tamo beskraj koji je odar i kolevka.
Goran Matić
