Povratak
Još jednom ću proći ovaj grad
što pod pazuhom cedi
žuti citrus uspomena
i prska ga po vazduhu i zgradama.
Ja i dva trošna kofera.
Proći ću pored nasumično razbacanih
ljudi i lipa, okačiću im o ruke i grane
u masni papir uvijene snove,
slepe putnike vremena,
što su se u čadjavim krčmama odrastanja
opijali sa drugim budalama
i jutrom pevali pijani u poleglom žitu
ispod crvenog luka svitanja.
.
Prolaznim pored prozora sa roletnama,
prljavih od gustog mastila života
kojim se štampaju posteri straha
i slova na umrlicama.
Ovaj grad je nokautiran
zelenom pesnicom parkova
i udiše poslednje zrake sunca
pozdravljam ga tišinom
jer sve su reči i lavež uličnih pasa
otputovale svjetlom u suprotnom smeru
I izgorjele negde na suncu,
pa presvučene u dim
po repu golicaju neku kometu.
Ovaj grad miriše na dokolicu
čamaca što se ljuljuškaju na talasima
i blatnjave obale pune žutih leptira,
na talase što se svađaju sa vetrom
ispod polomljenih lukova mostova
i pozdravlja me trulim mirisom klupa kraj reke
i utvarama što sede na njima.
Ovde nebo tiho šapuće po ćoškovima
pre nego se sasvim spusti,
dodirne mi prste
i podigne dva oblaka prašine.
Dva prašnjava vretena nade
što me nose do tvog praga
gdje ću spustiti ona dva kofera
koja kriju veliku tajnu hodočašća
da u njima nema ničega
i gledaću te dugo,
spreman da uhvatim smešak
sa ugla usana
od koga ću živeti par nekakvih godina.
Goran Matić
