Predstavljamo – Natalija Đurović

Кружење

У прашини прастара брда,

Трава на њима- победе знак.

Кад земљу такне моја рука,

Са Природом се вртим у круг.

Као укус оронуле траве,

Земљине обнове примам.

Са земљом оваплоћење ново

Чека ме у кругу другом.

Они што век проживеше

Гледају нас на прагу живота.

Као дечју амајлију њима носим

Венац од набујалог класја.

Нећемо остарити никад.

На коленима наша деца

Већ се као лопте врте у круг

Вечитог на земљи продужења.

*

Круговорот

СедÑ‹е холмики в пÑ‹ли,

Трава на них-венок свободе.

Мое касание земли-

Круговорот меня в Природе.

Как вкус стареющей травÑ‹,

Приму земнÑ‹е поворотÑ‹.

Я в землÑŽ обернусÑŒ вторÑ‹м

Из всех ее круговоротов…

Тем,кто прожил свой трудный век,

Глядя на нас,не слишком взрослÑ‹х,

Несу,как детский оберег,

Венок наполненнÑ‹х колосÑŒев…

Но мÑ‹ не станемся старÑ‹,

ВедÑŒ продолжаÑŽт на коленях

КрутитÑŒся дети,как шарÑ‹,

ЗемнÑ‹м и вечнÑ‹м продолженÑŒем.

Наталья Джурович

* * *

ГРАДСКА

Светлуцају лампе и кленови,

Под њима се светиљке њишу,

Мирно плешу сени на тргу,

Као у данима кад си био ту.

Све је божанско у том чину,

Јесењем обреду преображења.

Блажена стара топола кваси

Устаљено протицање времена.

У том ритуалу сурово-нежном

Свечанији од Рима мој је град.

Можда је кнез Владимир,или топола

Лист посланице ту испустила...

Ко сам ја овде? Житељ или гост?

У граду који је нешто више.

Овде ће моја словенска душа

Из корења и грана да израсте.

Јесен оставља светло у души.

А век наш промиче,као и пре.

И лишће као делићи витража,

У гомили песка дуж обале.

*

ГОРОДСКОЕ

Светло от кленов и от фонарей,

КолÑ‹шутся кленовÑ‹е лампадÑ‹,

И тени их на площади твоей,

Как и в твой век, светло и мирно падаÑŽт.

Божественно проходит этот чин,

Чин Осени и Переоблаченья.

Блаженный старый тополÑŒ омочил

Несменный крен во временном течении.

В обрядности своей он строг и мил,

Мой старый град, торжественнее Рима.

…И то ли тополÑŒ, то ли князÑŒ Владимир

Послания листок здесÑŒ обронил…

Кто здесÑŒ я? Горожанка ли? В гостях?

Мой город… БолÑŒше, чем все то, «болÑŒшое».

Я прорасту в кореньях и ветвях

ЗдесÑŒ со своей славянскоÑŽ душоÑŽ.

Светло от этой осени в душе,

А век наш продолжается, как прежде.

И листья - как осколки витражей

ПесочнÑ‹х этажей на побережÑŒе.

Наталья Джурович