ELEGIJA
Svaki dan, kao na vrhovima prstiju
kada spavaš da te ne produdim
ispratim tvoje korake...
Tiho uz pucketanje vatre
kao kad u nadolazećoj noći
nestaje krug Sunca iza bregova
dok čekam, prvi januarski sneg...
Svaki dan, ispletem poneku pesmu
raspem je maglama gustim
na putevima mirine noći
možda poneka, dotakne tvoj osmeh.
I dok u sitne sate, neosetno misli kreću
strah me je, možda sa njom
ništa reći neću...
Kroz dan, koji neumitno prolazi
na oblacima od srebra putujem
tamo gde kiše međ zvezdama
sanjaju zakasnele šapate
rane jeseni u tvojoj kosi...
Da li si lepa svaki dan
ili to samo moje oči vide?
BAR DA SAM SLIKAR
Oprosti,
ne umem ja pesmom
da te uzdižem do visina
onako kako bi to
velikani umeli.
Ja nisam
nikada umeo
razabrati šapat
u tvojim kosama
onako kako je
to vetar samo znao
kada se raspe u maju.
Al ipak negde na kraju neba
sačuvao sam jednu zvezdu
ako ikada dodješ...
U mojim džepovima
nema ništa sem
običnih reči
koje rasipam
kao sitnu prašinu
da ne izgubim
tvoje korake...
Lenjirom sam delio oblake
kidajući proleća
negde na onoj strani neba
gde nije bilo zvezda
da te sačuvam za večnost,
ako me ikada potražiš...
Bar da sam slikar
pa da te oslikam
na zidinama
Uznesenja
da traješ u večnost.
Jer rečima više ne umem.
RAVNICE SU KAO DUŠA NJENA
U času kad te misli slute
plamenom će zlatno sunce
na jesenjem nebu mlakom
da obasja tu lepotu
To je želja i čeznuće
kad pred lika, tvoga blaga
sav zanesen,nemo stanem
uz sve reči utišane.
A vetar će iz daljina
u drhtaju da se spusti
kao pesma, poja tiha
pod krošnjama breza gustih.
Kao carstvo blizu kraja
pred pogledom, tvojim drhtim
zlatne kose rasula si
u čežnjive moje gruti.
Ravnice su ko duša njena
odišu svežinom-tog lika.
TRAZIM TE
Tražim te u cvetu uspavanih boja
tamo gde prestaju, sve čežnje, žali
izmedju nebesa i oblaka koja
nitima vežu sve daleke vali.
Nisam ti rekao, možda to ne umem
al plaši me znanje to breme teško
ne postoji niko, sličan tvome liku
s tim pogledom nežnim,sa istim smeškom.
Tražim te, tamo gde mirno more spava
u beskraju tome, gde šumore vali
izmedju reči, leta, trešnjinih grana
kroz šapate tihe u blaženoj tami.
Ne umeju reči, da opišu mesta
te parkove stare, sred sanjiva grada
tražio sam tebe u kapima kiše,
u jutrima rosnim,bisernoga sjaja...
Čudno je to, cvete
Ne postoji mesto kom ti ne pripadaš...
VESNICI
Već vesnici zorom, blagu pesmu nose
bujnih, divljih ruža s mirisima trava
dah proletnog vetra u krošnjama šumi
kao divna neka melodija davna.
U poljima cvetnim, ptica tiho poje
jednu nežnu pesmu, kroz prostrane ravni
rasulo je sunce zlatne predje svoje
tu bleštavu svetlost, što mi srce mami.
Uz šum vetra, biserne i male
još snivaju breze u dolu, daleko.
sve je nemo sada, ko u nekoj bajci
dok misli mi plove, nevidljivom rekom.
Još prestao nije u meni da gori
taj žar vatre Sunca, raspevanih ptica
mir zelenih krosnji, bagremova mladih.
tek prolećem samo skinu tugu s lica.
*
Dragan Pjevac, Sombor, Srbija, rođen je 1983. god u Somboru. Član Književnog kluba "Zlatno pero" Knjaževac. Piše ljubavnu poeziju i prozu, za odrasle. Objavio je dve zbirke pesama: „Nevidljivi, a tako bliski”, izdavač Srpska knjiga Ruma 2012., „Dodirni me mislima”, Mala knjiga Novi Sad 2017. Dobitnik je mnogih međunarodnih i domaćih nagrada i priznanja. Zastupljen je u više zajedničkih zbirki pesama na teritioriji Balkana. Pesme su mu predvođene na nemački i engleski jezik. Živi i radi u Somboru.
