Ivan Sokač rođen je u Beogradu 1975. godine. Prozni pisac i poeta, član Udruženja književnika Srbije. Do 2020. godine autor je deset publikacija beletristike. Nagrađen ordenom Antona Pavloviča Čehova, koji dodeljuje Savez pisaca Rusije za doprinos savremenoj ruskoj književnosti, nominovan u Moskvi za književnu nagradu „Sergej Jesenjin” (2018) i uvršten u „Antologiju ruske poezije” (2019). Prestižno izdanje savremene poezije na nemačkom jeziku „Frankfurter Bibliothek” (August von Goethe, 2020), prisutno u nacionalnim bibliotekama Nemačke i Švajcarske, Bečkoj državnoj biblioteci, kao i Nacionalnoj kongresnoj biblioteci u Vašingtonu, takođe sadrži pesme Ivana Sokača, čija je poezija uvrštena i u antologiju posleratne srpske poezije „pesnika rođenih 1946-1996” (2020). Prevođen i prisutan u inostranim i domaćim književnim krugovima.
BRODOVI
Kada zaspiš sanjaj brodove.
Oni se uvek vraćaju…
Tako se i moja duša izjutra vrati
kad oplovi „severni morski put“.
Kada zaspiš sanjaj brodove,
jer oni te silnog gneva oslobode.
Njime led razbiju pa ga, ploveći dalje,
nehajno u Marijanskim dubinama ostave,
gde se svetovi tame dotiču…
Kada zaspiš nemoj mariti gde sam.
Ja ti već kafu spremam
da se od puta odmoriš
i pokažeš mi spavaćicu od svile,
što na čaure i kokone još miriše,
i na stare dudove i duhove istočnog sunca.
Kada zaspiš uvek sanjaj brodove.
Oni se vraćaju…
Ako se jednom i ne vrate nemoj brinuti.
Ja ću te čekati na dnu okeana.
Da nimfi sluga budem i fenjer nosim
tamo gde se svetovi tame dotiču…
SVE JESENI
Sve jeseni mirišu na tebe.
I sve kiše hladne
u džepove kaputa mi stanu.
Od olova mi neke teške kapi,
po vrh usni bride.
Zaustio bih, al’ ne mogu.
Ne znam zašto…
Nisu ptice krive.
Ni lišće kad mi o korak zapne.
Jesen je. Ona je.
Kriva za sve moje…
I nova će na tebe da sveži.
Ako je bude…
Isti ću korak da nosim.
I isti vazduh da pijem.
Jer sve jeseni mirišu na tebe.
I sve kiše hladne
u džepove kaputa mi stanu.
MOJE MILO
Neću znati da me nema
kada me jednom ne bude bilo.
Al’ ću i tada dok spavaš
spustiti glavu na tvoje krilo
i šapnuti ono što već znaš:
„sve si mi na svetu, moje milo“.
Neću znati da me nije
kada se sunce za zastor skrije.
Kad dan u večnost ponese snove,
radost, sreću, po koji oblak.
Znaš ti dobro za nas je sve bilo,
u srcu to čuvaš, moje milo.
Neću sresti tu tvoju suzu
al’ znaću kad vetar glas mi donese.
Kad’ publika ode, kad budeš sama
da spustim dah na usne tvoje.
Nije to večnost već samo život.
Ne tuguj zato, milo moje.
ABADŽIJA
Od zvezda da ti kapu skujem, da te čuva.
Da te pod njom niko ne spazi, ne vidi…
A od oblaka načinim somot,
pa ti sašijem prsluk, kad duva i bridi.
Onda ga izvezem srmom
sa jezera umivenog
vilinim suzama.
U mračnoj šumi skrivenog…
Od pesme ću srebrn lanac
da ti ispevam,
a od njiva da ti postelju spremin.
Od suvih šljiva melem
na vlažne usne da ti stavim,
pa iz korena divljeg ljiljana
vodu zahvatim,
da ti žednu dušu napojim.
Protkaću od kose tvoje
po sebi k’o gajtan niti od svile.
K’o na fermenu mojem
nekad što su bile.
Pa te za ruku uhvatim
i odvedem u prošlost, daleko.
Da vidiš koga sve ima tamo,
da znaš da i dalje postoji neko.
KOLODVOR
Zatrepti mi pogled u brzini.
Kolodvor je prepun,
a jedni se za drugim spremaju na odlazak.
Ljudi…
Vozovi…
Sve sam ih sanjao.
Znam kamo su krenuli i kuda će stići.
Blago njima!
Toliki vidik i beskrajno prostranstvo.
Ispratim ih a u glavi mi slike poznate.
…Hitro da se sklonim dok ne poludim.
Već je dockan.
A nisam ni kafu ispio do kraja.
Nisam ni žar među prstima osetio.
…A oni već odoše.
Kolodvor je iznova prepun,
a jedni se za drugim spremaju na odlazak.
Ljudi…
Vozovi…
HVATAČ ZVEZDA PADALICA
S istoka mračno uzvišenje.
Taman mi na dohvat
prašine razne,
meteorski roj ceo.
Perseida oči pune,
pa pogled vreo.
Klizave staze i prazne.
Vlažne i stene
od tolike kiše.
Ne vidim više…
Svetog Lavrentija suze.
Šapuću drugi kraj mene.
Želja leti,
kažu: visoko skači.
Pa kad ti u oko
upadne još zvezda,
postaćeš sanjar
ko i svi hvatači.
DAN ZA DANOM
Dan za danom
kroz umorne zore,
kroz zidove i uske otvore,
kroz šumove, niz drumove…
Pa kad’ pukne da iskusim sebe,
nastavljati, dokle li ću doći.
Dan za danom
svestan i bez svesti,
gledam hoću l’ ikog svoga sresti,
da podelim naramak od sladi,
lišim svoga grumena obesti,
da od gladi niko ne zanoći.
Dan za danom
jestivoga stida,
kida vreme nesito bez duše.
Da l’ da budem budan a bez vida,
sitan kamen stene kad’ se ruše.
Il’ da sklonim ovo malo mira
pa da čekam hoće l’ ikad proći.
PROŠLOST
Ređanje slika s druge strane zastora,
u polutamnoj sobi,
ništa je no maglovit trag sećanja.
Prošlost još zove, ponekad. Možda često…
Sretnemo se u besmislu obično. Biva setno.
Kažem joj: taj sam što me čuvaš iza davnih dana.
Možda sam malo stariji, iskusniji, lošiji…
Kad’ izađeš iz stana, ne zatvaraj prozor.
Moram da znam,
kad’ zaleprša na vetru odora što te krije,
da ništa je no dokaz
da me još ima,
i u nevreme vreme dok bije.
