SUMNJAJ
Sumnjaj, de
ako već drukče ne umeš
da posle tuge dolazi sreća
da neko će morati da se seća
svih onih kiša i snega
i svega...
samo te srcem preklinjem golim:
ne sumnjaj
ne sumnjaj da te volim.
Sumnjaj, de
ako je tako ti dato
da se kroz oblake sunce probija
i da na lutriji svak jednom dobija
da ću i posle zadnje ti noći
ponovo doći...
samo te suvim očajem molim:
ne sumnjaj
ne sumnjaj da te volim.
Sumnjaj, de
ako već moraš pa moraš
protivu sebe nikom se ne da
kome je suđeno da bitku preda
preda se s mutnom koprenom jeda
u život gleda...
al' ne daj da od tuge obolim:
ne sumnjaj
ne sumnjaj da te volim.
U VRTU SEĆANJA
Srešćemo se ponovo, sumraka jednog
u Vrtu sećanja
ugledaćeš me tebe manje nevrednog
i sa mnom sva ispunjena obećanja
i ostvarena očekivanja
data odavno pre toga snivanja
u Vrtu sećanja
gde srešćemo se ponovo, sumraka jednog
Zavolećeš me opet, u praskozorje jedno
u Vrtu sećanja
napojiće se sve što u tebi bilo je žedno
ko čudom oživeće ti umrla osećanja
i na sva neodgovorena pitanja
sjaj odgovoriće onoga svitanja
u Vrtu sećanja
gde opet ćeš me zavoleti, u praskozorje jedno
I bićemo, kao nekad, MI, večnosti jedne
u Vrtu sećanja
i nastavićemo stazom kroz sreće nepregledne
s rukom u ruci, korak po korak prisećanja
i imaćemo, napokon, sve vreme ovog sveta
i prepreke nijedne žive na putu, da nam smeta
u Vrtu sećanja
gde bićemo, kao nekad, MI, večnosti jedne.
KO GOD...
Ko god da taj je koji krstom nas je označio
da ognjem nas i mačem u ovom životu muči
makar se Gospod sam sa đavolom uortačio
o ljubavi još mnogo imaće toga da uči
godina dvaes drvlje i kamenje na nas sipa
na koraku svakom korov poneki nas saplete
zlobe i jeda grla ta kiselina nam štipa
kroz tela nam i kroz duše usuda strele lete
ta, zar je stvarno tako naivna moćna ta sila
za ovolika leta zar upoznala nas nije
utisak slabosti takve zar ostavljamo, mila
da protiv veze naše i pomišlja da se bije?
protivu ljubavi naše, snago neznana znana
zalud ćeš tupiti kandže, oštre lomiti zube
poraz će neumitan sudnjeg te dana
ljubavi prosto se takve ne rađaju da gube
pa hajde, kosmička bedo: udaraj, tuci, kidaj
podlosti besne smišljaj u kovačnici svog mraka
nokte nam kleštima čupaj, kožu sa leđa skidaj
srca su naša, tkana od vilin-vlakana, jaka
ko god da ti si koji krstom si nas označio
da vatrom nas i mrazom u ovom životu mučiš
uzalud beleg na nas ko mete si okačio
o ljubavi još podosta moraćeš tek da učiš.
POSLEDNJA PESMA
Jedna će pesma poslednja biti
a da to sama neće ni slutiti
već će se svojim poslom zaputiti
na nekoga se, možda, naljutiti
negde zalutati pa se izgubiti...
al’ će te takva i ona ljubiti.
Jedna će pesma poslednja biti
a da to neće ni pijana sniti
već će se svojim zanatom baviti
sudbinu kleti i život slaviti
ponegde zapeti il’ se zaglaviti...
i takva usne ti na lice staviti.
Jedna će pesma poslednja biti
jedna za kojom sve će umuknuti
za kojom sve će druge ustuknuti
u krematoriju reči buknuti
ta pesma tvojim će imenom puknuti
i kao vatromet ka nebu suknuti
i noć obasjati, zaglušno prasnuti
večnom ništavilu s njom će sve zgasnuti.
*
Ivan Stanković rođen 28.07.1974. u Beogradu, gde živi sa svojom porodicom – suprugom i četvoro dece – i stvara. Bavi se literarnim i likovnim stvaralaštvom. Poeziju i prozne radove, kao i ilustracije, objavljuje u domaćim nedeljnicima, književnim časopisima i zbornicima, a njegova bajka Legenda o Irbarhu Zmajokrvu uvršćena je u Antologiju savremenog stvaralaštva za mlade u izdanju instituta INAKU iz Skoplja, Republika Severna Makedonija. Izlagao je na više grupnih i samostalnih izložbi, u zemlji i inostranstvu.
