ONA JE VOLELA CRVENE PERLE
„Ona je volela crvene perle“,
Pričaće ljudi jednoga dana.
Hodaće po mojim sobama
I moj postiđen život
Nag biće pred njima,
U mojim kitnjastim šeširima,
Po mojim kutijama
U kojima će zvečati bižuterija
I poneki vredan kamen.
Moje haljine šuštaće veselo
A poneke osorno
Poput neshvaćenog deteta.
Kazivaće im moje noći
Uz penušava vina
I prevaziđenu muziku;
I nikada neće odati
Koliko sam tužna bila.
Prećutaće moje ćoškove
Kraj nekih prozora
Kada je gorčila kafa
Baš kao i život.
Svilena tkanina
Davno je upila suze
I visiće ponosna,
Lelujaće varljivo
Pred očima koje je gledaju.
I prsti će prebirati
Po mojim hartijama
Nikad uredno složenim,
Starim slikama
Nikad u ram stavljenim.
Svako će tumačiti moju dušu
Po svom viđenju
Ili snoviđenju.
Otimaće se oko nje,
Žvakaće je poput duvana
I dugo potom iskašljavati
U praznim razgovorima
Uz popodnevni čaj.
Prebiraće po mojim knjigama
I neće ih razumeti,
Samo posvete
Na prvim stranama...
Računaće vreme
Prema izbledelim datumima
Naspram kojih će svi
Biti sveži i mladi.
Pa ipak, diviće se
Mojoj plamenoj kosi
Što tinja sa fotografija.
„Kakve mršave ruke“ –
– Mlade žene će siktati,
U zaboravu istine
Da mojih ruku odavno nema
I nikom ništa ne čine,
Odveć pod kamenom
Iza grma plamenih ruža,
Baš kao što beše moja kosa.
I kada konačno odu,
Ispratiću njihove zablude,
Silno zabavljena pukim neznanjem.
Osim...
„Ona je volela crvene perle...“,
Govoriće ljudi...
JAVE U PROLAZU
Zašto me ostavljaš sanjivu,
Ni usnulu niti budnu,
Dok miriše vrećica s lavandom
Iz tvoje polovine ormara?
Zašto me napuštaš ranjivu
I za tvoje oči bludnu
Da bi udisao zoru van naše sobe
Što te već u začetku umara?
Zašto kad najzad pobedi me san
Svoju košulju pored mene
Umesto sebe na jastuku ostavljaš,
Pa oko struka privijam rukave?
I zašto baš tada tebi počinje dan
Kad ja utonem u sene,
I trošimo par popodnevnih sati
Usput, u prolazu dve različite jave?
DANI
Gledamo se i znamo
Da se ne vidimo.
Ti, ja - ne Mi, dvoje nekih tamo
Ali se toga ne stidimo.
Slutimo tek strast izjutra
Koja nas ne spaja,
Hodočašće do onog sutra
Što ima obrise pakla i raja.
Gledamo se i znamo
Da se ne vidimo.
JEDNA SOBA
Jedna soba, ni velika ni mala,
Puna nasleđenog nameštaja,
U koju je svaka drangulija stala,
Nekad soba naša – bez zidova i kraja.
Jedna soba nikad nikom kriva
I pored nameštaja prazninom zvoni,
Zaboravljen ram u ćošku skriva
Zagrljaj naš – nekad neki Oni.
Razbijeno staklo šara mlada lica
Nasmejanih očiju prepunih želja;
Tvoj vragolast pogled, moja smehuljica
Kao da još su sred nekog veselja.
Jedna soba ima krevet za dvoje
Ali u njemu samo jedno pati
Dok se čamotinje nad jastukom roje.
Jedna soba ne može sve to da shvati.
Kraj kreveta sneva uspomena draga
I tvoja plava knjižica, Zavet Novi...
Već sutra jedna soba biće sasvim naga
I u nju će se smestiti neki tuđi snovi.
*
Jelena Trajanovski Stanković rođena je 17.12. 1985. godine u Beogradu, gde je odrasla i školovala se. Iako je po zanimanju master menadžer ljudskih i socijalnih resursa, literarno stvaralaštvo smatra svojim istinskim pozivom. Pisanjem proze, a ponajviše poezije bavi se od najranije mladosti i njeni radovi su uglavnom refleksivne, ljubavne i druge tematike, uz povremen fokus na stvaralaštvo za decu i mlade.
Svoje radove redovno objavljuje u Zbornicima poezije, u savremenim časopisima za kulturu i umetnost kao i na poetskim sajtovima.
Njene pesme su pohvaljene i ilustrovane u Zbirci „ Tragovi na pesku“.
Jedna je od dobitnika književne nagrade „ Najemotivnija ljubavna pjesma“, konkursa ljubavne „ Pjesme nad pjesmama“.
Učestvovala je na Festivalu savremene kratke književne forme u organizaciji INAKU iz Skoplja, a njen rad uvršten je u Antologiju u izdanju pomenutog Instituta, kao i na Festivalu savremenog književnog stvaralaštva za decu i mlade, te se njen rad nalazi i u toj Antologiji.
Udata je i majka četvoro dece. Sa porodicom živi u Beogradu.
